Metak koji je ubio Đinđića putovao – sedam godina

Ovog 12. marta navršava se 15 godina od mučkog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Šta je njegova vizija značila za Srbiju? Kako bi izgledala njegova vizija da je uspeo? Čime je zadužio Srbe — o tome govori knjiga „Đinđić“, izdavačke kuće „Vukotić medija“.

„Knjiga ’Đinđić‘ nastala je zato što njegovo vreme bitke za demokratiju i novu Srbiju istoričari i analitičari nisu osvetleli, nisu protumačili. Nemamo ni pošten pregled tih burnih i prelomnih godina. Ugodnije je nagađati kako je Marko Kraljević razgovarao sa vilama nego se složiti šta se u Srbiji događalo pre deceniju-dve. A bez toga nema ni istorije“.

Ovako Manojlo Manjo Vukotić, direktor kuće „Vukotić medija“, novinarska legenda i čovek koji je sa Đinđićem prošao kroz mnoge opozicione bitke devedesetih, ali i posle Petog oktobra, odgovara na pitanje — zašto je nastala ova knjiga.

Novi pogled na Đinđića u stvari je zbirka svežih i aktuelnih tekstova petnaest intelektualaca i onih koji su poznavali bivšeg premijera koji, svako iz svog ugla, prave venac autentičnih sećanja na njega.

Objavljujemo samo pojedine „crtice“ iz ovog svojevrsnog spomenara.

Dušan Kovačević, akademik, opisuje događaj iz zimske noći protestne 1996. godine, uoči dočeka Nove godine:

Našli smo se, kao i obično, na petom spratu, u prostorijama DS, preko puta Albanije. Tu su bili Zoran, Vuk, Vesna, Vladan… Koštunica nije hteo na ulicu. Dogovor je bio da se sa prozora te zgrade, uz pomoć jakog ozvučenja, građani obaveštavaju svake večeri šta se stvarno događa jer su svi mediji bili u rukama lopova narodnih glasova.

I dok smo se dogovarali praveći planove o demonstracijama „do neopozivog priznavanja volje glasača“, u zgradi prekoputa, na spratu iste visine, upalilo se svetlo. Bilo je oko osam sati uveče, sneg je padao, zima, mrak… Pogledali smo, mahinalno, i ugledali malo „neobičnu“ scenu.

Jedan čovek, bez maske na licu, gurao je sto prema prozoru: sve vreme nas je posmatrao kao da obavlja neki kancelarijski posao. Pošto je namestio sto kako je želeo, uzeo je neku kutiju, nalik na kutiju violončela, spustio je na sto, otvorio i izvadio delove snajpera.

Polako, bez žurbe, sastavljao je snajper, deo po deo. Mi smo se zgledali, prvo sa osmesima, a onda sve mirnije i ozbiljnije…

Kad je snajper bio „gotov“, čovek je legao na sto i uperio ga prema našem prozoru. Za trenutak, instiktivno, leđima smo zagrejali zidove, ali posle dva-tri minuta, Zoran je rekao:

„Da je hteo da puca, ne bi palio svetlo. Plaši“.

I seli smo za sto, a čovek nas je gledao preko snajperskog krsta, ne pomerajući se. I mi smo, kao, normalno pričali, a svako je, verovatno, osećao jednu tačku na glavi koja je bila malo toplija.

Nakon pola sata, čovek je ustao, sklopio snajper, polako, pažljivo, pogledao nas još jednom i ugasio svetlo na petom spratu zgrade bivšeg „Jugoeksporta“. I mi smo ubrzo završili priču, izašli na ulicu i pošli kućama, i tek tad, snajper je „proradio“.

Na leđima sam osećao da me neko prati, posmatra i „brine o meni“ i mome životu koji ne vredi ništa.

Mi smo te noći mislili da snajperista nije pucao, a on je, zapravo, ispalio metak koji se „zaledio“ u prostoru i vremenu da bi se aktivirao 12. marta 2003. godine.

Metak je putovao sedam godina.

Ljubomir Simović, akademik:

U junu 2000. godine, govoreći u galeriji „Haos“ o slikarstvu Miće Popovića, rekao sam, između ostalog: „Niko ne bira okolnosti u kojima će živeti. Niko ih ne bira, ali poneko na njih, ako su loše i neprihvatljive, ne pristaje i pokušava da ih promeni. A promena počinje od onoga na šta se mi najteže odlučujemo. Od suočavanja sa stanjem takvim kakvo jeste i sa uzrocima takvog stanja.

Suočavajući se sa stanjem kakvo jeste, Mića Popović je 1985. godine naslikao platno „Ovaj narod spava“. U tom spavanju on je video uzroke mnogih naših nevolja.

Skoro sto pedeset godina pre nego što će Mića Popović naslikati ovu sliku, Njegoš je video to isto: „Moje pleme snom mrtvijem spava“. Njegoš je otišao i korak dalje i pitao „Strašno pleme, doklen ćeš spavati?“, a to isto će, u naše vreme, u jednom od svojih najdramatičnijih govora, u Skupštini Srbije, ponoviti i Zoran Đinđić.

Đinđića su i ubili zato što je pokušao da nas probudi…

Manojlo Vukotić:

Politički već iskustven, prolazeći i kroz „toplog zeca“ ali ozbiljniji i zreliji, Đinđić je poslednjih meseci života veoma ozbiljno zagrizao da reši pitanje Kosova.

Već je bio svojim inicijativama zapljusnuo mnoge domaće i međunarodne ličnosti i institucije. Zamolio sam ga da baš u tom naletu, da o problemu Kosova i Metohije govori za „Večernje novosti“. Intervju, na dve strane, pod naslovom „Srbija nije žeton za plaćanje dugova“, objavljen je 7. marta 2003. godine.

Gde sam mogao da slutim da će to biti njegov poslednji intervju?

Kad sam pročitao tekst, snažan, precizan, ubojit, sveobuhvatan, slutio sam: Ovo je đavolski opasno! Ovo će iritirati mnoge međunarodne oči, jer im je ubrizgao hemikaliju da će ih dugo trljati!

„Sjajan intervju! Ali, riskantan. Ovo će izazvati buru!“, rekao sam mu telefonom.

„Moram to da kažem! Nema više bežanja od te teme“, samouvereno je odgovorio.

Znam da nije voleo da autorizuje svoje izjave i intervjue. Učinilo mi se da bi ovaj tekst, ipak, još jednom trebalo da pogleda. Nije hteo.

Uveče, posle osam sati, dok je još zahuktala mašina izbacivala novine, nazvao sam ga.

„Da ti pošaljem ’Novosti‘? Da pogledaš još jednom? Možemo još nešto da izmenimo, izbacimo, prepravimo za beogradsko izdanje“, rekao sam, znajući da će „neprijatelji“ to pročitati pre jutra.

„Bio je to izuzetak da mu se novine odnesu uveče kući. Ali, moje predosećanje je bilo da će taj intervju sručiti lavinu“. Na njega, najviše.

„Ovo super izgleda!“, javio mi se kada je pogledao novine. „Sve je okej! Možda je ovo za Hag, ali…“, smejao se zdravo i prkosno.

„Ako odeš tamo, slaću ti besplatno novine“, hteo sam i ja da budem gorko duhovit.

„A, ne! Ići ćemo zajedno“, prasnuo je, ne uzmičući.

Podsećam, bilo je to pet dana pred njegovu pogibelj.

Od tada je prošla decenija i po!

Gde smo sa problemom Kosova i Metohije?

Tamo gde je započeo Zoran Đinđić.

Ni milimetar dalje! Na istom prvom stepeniku! Vrata evropske palate su i dalje zatvorena, iako se našim pregovaračima čini da je već pred njih prostrt crveni tepih…

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.