Srbija prelomila: ovo je sada rešenje za Kosovo

Jasno je da predsednik bilo koje države, pa i Srbije, ne može da se zalaže za konflikt, pa bio on i zamrznut. Ali upravo to rešenje rezultat je unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji se vodio u Srbiji. I upravo to rešenje deluje kao jedino.

Podrazumeva se, to bi trebalo svi da znaju, Kosovo i Metohija je integralni i nikad odvojivi deo Srbije. Ali to nije tema ovog teksta. Ni ključne dileme u trenutku sadašnjem.

Pitanje je kako pronaći rešenje za najteže pitanje u nacionalnoj slepoj ulici, 10 godina posle proglašenja nezavisnog Kosova, kad je država suočena sa jezivim zapadnim pritiscima. A Srbi strepe oči u oči pred dugim cevima i zakrvavljenim beonjačama albanskih „čuvara mira i reda“.

Od Srbije se traži samo jedno — da dozvoli da lažna i kriminalna heroinska (ne herojska) država dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama. Zauzvrat, ne nudi joj se ništa. Baš ništa. Nula i ništica, što bi rekao Harms.

To je već poznato.

Povod za novu elaboraciju: Aleksandar Vučić, predsednik Srbije je i u subotu je obelodanio da je najviše učesnika unutrašnjeg dijaloga o sudbini Kosova i Metohije bilo za to da se nastavi putem „zamrznutog konflikta“. Da je to u ovom trenutku i jedini put kako Srbija ne bi izgubila sve.

On je lično protiv tog „rešenja“, jer je na osnovu demografskih i ostalih istraživanja došao do zaključka da protok vremena, sam po sebi, neće ići u korist Srba.

Uprkos stavu predsednika, koji ima najjaču političku snagu i najveću odgovornost u zemlji, sve jasnije izlazi na površinu da je „zamrznuti konflikt“ u ovom komplikovanom spoljnopolitičkom momentu — jedina moguća opcija. I to ne samo za Srbe. Već i za Albance.

Ali vraćamo se na događaje od pre nedelju dana.

Srbi sede u vladi poznatog i priznatog zločinca Ramuša Haradinaja u Prištini, a Albanci sa podsmešljivom grimasom odbijaju da formiraju Zajednicu srpskih opština. Dogovorenu za astalom briselskih ćata zaduženih da odlučuju o svemu.

U Beograd svakodnevno stižu zahtevi zapadnih diplomatskih „ptičurina“ da poklekne i dozvoli prijem Kosova u UN. Srbija se neprekidno „mami“ na nastavak „dijaloga“ kako bi mic po mic — kapitulirala…

Posle samo jednog dana, posle svega tri sata, mnogo toga se iznenada izokrenulo.

Upad OVK terorista koji se danas zovu ROSU u Kosovsku Mitrovicu, prebijanje, hapšenje i ponižavanje srpskih lidera i državnih funkcionera, izazvali su preokret.

Nedelju dana kasnije, Srbi nisu u vlasti neosuđenog zlikovca Haradinaja, a prištinskim liderima su dali rok da naprave ZSO ili će, u protivnom, naši sunarodnici to učiniti — sami.

Beograd sada jasno i prvi put zvanično kaže: „Nemamo o čemu dalje da pregovaramo dok se ne ispuni ono što je već dogovoreno. Tačka!“

I što je najvažnije, Srbija, od koje se očekivalo da poklekne pred Vašingtonom i Briselom, zatražila je savet od Vladimira Vladimiroviča Putina. Zatražila je podršku od Rusije u danima kada zapadne zemlje vode najžešći diplomatski rat protiv Moskve još od vremena kada je Berlinski zid bio stamen i neokrnjen.

I, da, Srbija je dobila apsolutnu podršku od Rusije, dok su zapadne zemlje posle terora Albanaca u Severnoj Mitrovici pozivale „obe strane na dijalog“ i, poput misica, apelovale na mir… U prevodu, nisu osudile Prištinu. U prevodu do kraja, podržale su Prištinu.

Jasno je, Srbija je iskoristila brutalno nasilje Albanaca da iznenada povuče ključne poteze na šahovskoj tabli i podigne glavu iz totalne defanzive.

Ali maratonska bitka tek počinje.

Lopta je u dvorištu Vašingtona. Samim tim i u skrivenim rovovima albanskih naoružanih jurišnika koji samo čekaju mig  da krenu na srpski Sever Kosova.

Znači, momenat je kritičan. Ne samo za Srbe, već i za Albance.

Jer, jasno je, Srbija uz pomoć svojih saveznika ne bi dozvolila novu „Oluju“. To je Beograd svima dao do znanja. A novi ratni sukob na Kosovu i Metohiji mogao bi da se pretvori i u novo veliko ukrštanje kopalja velikih sila iznad naših glava.

To ne bi na dobro izašlo. Ni za koga. To bi mogla da bude kataklizma.

Daleko su stvari dogurale. Ne može se puškom Beograd naterati da kapitulira i da dozvoli Kosovu stolicu u UN. Ne može Kosovo u sadašnjoj podeli karata više ni da mrdne u ostvarenju svoje lažne državnosti.

Kao što ni Srbija sada ne može da povrati pun suverenitet nad svojom južnom pokrajinom. Niti može da natera Berlin, Pariz, London i Vašington da priznaju da je Kosovo — Srbija.

A kompromis i srednje rešenje nisu ni na vidiku. To ne prihvataju ni Albanci ni zapadni centri sile, iako bi Srbija možda i imala neka kreativna rešenja za izlazak iz ćorsokaka.

Zato je, čini se, jedino rešenje za sve — zamrznuti konflikt. Paradoksalno, samo bi se tako izbegao pravi sukob.

Da sačekamo svi kako će se odvijati globalna gibanja. Da spustimo loptu svi dok se prekomponuje svet. Da priznamo da se ne može dalje. Ni u jednom pravcu.

To je nužno i mudro, da se ne bi, zbog velikih apetita, ponovo kola slomila nad Srbijom. Nad Kosovom i Metohijom. Da se izbegnu nove žrtve na svim stranama. Da se izbegnu porazi i plač.

I na kraju, vratili bismo se na isto. Za Srbiju bi Kosovo opet bio integralni i neotuđivi deo države. Za Albance bi bilo nezavisno.

Jasno je da predsednik bilo koje države, pa i Srbije, ne može da se zalaže za konflikt, pa bio on i zamrznut. Ali, kako smo čuli, upravo to rešenje rezultat je unutrašnjeg dijaloga o Kosovu koji se vodio u Srbiji.

Nekad je najmudrije čekati i jačati.

Doći će dan.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.