Zašto je povučen zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca?

Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji je preimenovan u zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca, trebalo je da bude usvojen po hitnoj proceduri tokom ove nedelje. Ali, ovaj zakon iznenada je povučen iz skupštinske procedure prošlog petka – zbog dodatnih konsultacija. Potpredsednica Vlade Srbije i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zorana Mihajlović za „Politiku” ovaj potez tumači činjenicom da je potrebno da postoji društveni konsenzus oko ovog zakonskog akta, kako bi bio sproveden u delo kada ga parlament usvoji.

– Danas ipak nemamo taj konsenzus, jer je jedan deo nevladinog sektora izrazio određene sumnje. Za ovaj predlog zakona, na kome smo radili više od godinu dana, imamo podršku međunarodnih organizacija, ali ja želim da i u Srbiji svi podrže ovaj zakon jer on se i tiče svih nas. Nije ovo moj zakon, ovo je zakon za sve građane i građanke Srbije. I zato ne želim da on uđe u Skupštinu pre nego što rešimo sve nejasnoće. U narednom periodu nameravam da se sastanem sa svima koji imaju primedbe na ovaj predlog. Želim da u jednoj dobroj atmosferi, lišenoj i izborne tenzije, zajedno dođemo do još boljih i kreativnih rešenja, kako bismo postigli konsenzus – kaže Zorana Mihajlović.

Povlačenje zakona iz skupštinske procedure naišlo je na odobravanje dela nevladinog sektora koji je imao brojne zamerke na nacrt – počev od promene naziva zakona i izbacivanja oznake „rodno“ iz gotovo svih paragrafa, pa do primedbe da nema sankcija za nepoštovanje odredbi ovog zakona.

„To je spisak lepih želja, a ne zakon“, tvrdi Tanja Ignjatović, psiholog i predstavnica Autonomnog ženskog centra, koja je prisustvovala sednici Ženske parlamentarne mreže, održanoj dan uoči povlačenja zakona iz skupštinske procedure, na kojoj su predstavnici dela nevladinog sektora izneli primedbe u vezi sa zakonom.

A glavna primedba odnosi se na činjenicu da nisu predviđene sankcije, osim u sferi rada i medijskog izveštavanja.

– Mnogi članovi ovog zakona su nedorečeni, kao što je mehanizam za ostvarivanje rodne ravnopravnosti na lokalnom, pokrajinskom i nacionalnom nivou. I Zakon o ravnopravnosti polova, koji je donesen 2009, nedorečen je na isti način, pa su za šest godina, koliko se sprovodi, donete samo dve sudske presude – kaže Tanja Ignjatović i dodaje:

„Zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca u nacrtu se zvao zakon o rodnoj ravnopravnosti. Na preimenovanje su primedbu imali i zaštitnik građana i brojne ženske nevladine organizacije, jer rod i pol nisu isto. Novim nazivom zakona iz njega se izbacuju gej, biseksualne i transseksualne osobe kao i osobe koje se rodno ne određuju prema podeli na muško i žensko.”

Zakonopisac je iz paragrafa odstranio sve oznake roda, pa u zakonu piše samo da je zabranjeno nasilje u porodici – uopšte se ne spominje nasilje nad ženama, iako su one žrtve u preko 90 odsto slučajeva porodičnog nasilja. Cela tema nasilja nad ženama ostala je izvan ovog zakona i nema mehanizama za prevenciju rodno zasnovanog nasilja – samo su prepisane odredbe iz drugih zakona.

Na pitanje zbog čega je zakon o rodnoj ravnopravnosti preimenovan u zakon o ravnopravnosti žena i muškaraca, Zorana Mihajlović kaže:

– Reč je o krajnje formalnoj stvari, a ne o tome da neko ne zna da rod i pol nisu iste stvari. Kada je tekst bio završen, Sekretarijat za zakonodavstvo tražio je da se naziv zakona promeni. Objašnjenje je bilo da Ustav Srbije ne poznaje termin „rodna ravnopravnost”, već samo termin „ravnopravnost žena i muškaraca” koji se nalazi u članovima 15 i 62 Ustava Srbije. Ni ja nisam najsrećnija zbog ovakvog naziva zakona.

Prema rečima naše sagovornice, osnova za donošenje ovog zakona o rodnoj ravnopravnosti bio je model, odnosno forma koju je uradio zaštitnik građana Saša Janković.

– Kako ovaj zakon dotiče gotovo sve društvene sfere, što i jeste njegov najveći značaj, nužno je bilo da on upućuje na druge zakone i propise kako ne bi došlo do problema u funkcionisanju. Daću nekoliko primera: pitanje kućnog rada već je deo Zakona o radu, pitanjem učešća žena na izborima i njihovoj zastupljenosti već se bavi izborno zakonodavstvo. Lokalni mehanizmi za ravnopravnost i specijalističke usluge za lica koja su pretrpela nasilje deo su Zakona o lokalnoj samoupravi i socijalnoj zaštiti, jer se ova pitanja ne mogu uređivati drugim zakonima. Bitno je da ovaj zakon o rodnoj ravnopravnosti ili ravnopravnosti žena i muškaraca bude neka vrsta kape nad svim ovim zakonima.

Predlog zakona o ravnopravnosti žena i muškaraca predviđa da nadzor nad njegovom sprovođenjem obavlja ministarstvo nadležno za poslove ravnopravnosti žena i muškaraca, odnosno ravnopravnosti polova. U delu koji se odnosi na prava i obaveze poslodavaca i pružaoca usluga i zaposlenih, nadzor vrši Inspektorat za rad”, objašnjava Zorana Mihajlović.

Veliki deo primedbi NVO sektora odnosi se na to da se u zakonu uopšte ne spominje rodno zasnovano nasilje već samo nasilje, odnosno da je cela tema rodno zasnovanog nasilja ostala izvan ovog zakona i da su samo prepisane odredbe iz nekih drugih zakona na „temu” nasilja.

Zorana Mihajlović ističe da je nasilje nad ženama prepoznato kao najgrublji oblik kršenja ljudskih prava žena i dodaje da će se na to obratiti posebna pažnja. Zato je, kaže, osim ovog predloga zakona planirano i usvajanje posebne strategije i akcionog plana za suzbijanje nasilja prema ženama u skladu sa ratifikovanom Istanbulskom konvencijom. Ona ističe da su nam potrebna nova i posebna zakonska dokumenta u borbi protiv nasilja nad ženama jer je reč o posebnom problemu.

„Da bi bilo uspeha u borbi protiv nasilja moraju se uskladiti porodični i krivični zakon, zakoni o policiji i krivični zakonik. Svim ovim propisima žene se moraju čuvati od nasilja. Tako će, na primer, pravna pomoć za žrtve rodnog nasilja biti deo budućeg zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji priprema Ministarstvo pravde.”

Ko mora da ima poverenika za rodnu ravnopravnost?

Stari Zakon o ravnopravnosti polova predviđao je obavezu poslodavca koji ima više od 50 zaposlenih da ima osobu zaduženu za rodnu ravnopravnost. Po novom predlogu zakona ovu obavezu ima samo poslodavac sa više od 250 zaposlenih, a takvih je svega 0,3 odsto. Zbog čega je promenjena ova stavka?

„To je urađeno kako bi se ekonomski rasteretio veliki broj malih preduzeća i njihovih poslodavaca. Po evropskom standardima, srednja preduzeća su ona koja zapošljavaju više od 250 radnika. Što se tiče organa državne uprave, službi Vlade Srbije, organa autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, oni će bez obzira na broj zaposlenih morati da odrede koordinatore za rodnu ravnoporavnost.

Značajno je napomenuti da privatni poslodavci više neće smeti da traže fotografije prilikom zapošljavanja niti da pitaju žene da li i kada nameravaju da zatrudne.

– Trudnice neće smeti da premeštaju na druge poslove i više neće biti diskriminisane kod napredovanja ili usavršavanja. Neće smeti mnogo toga toga što se sada u praksi dešava – ističe Zorana Mihajlović.

(Katarina Đorđević, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.