Arapsko proleće – neuspešno eksperimentisanje sa demokratijom

Demokratiju svi vole, možda i zato što svako od nje može napraviti sve što poželi. Gotovo da na svetu više nema nijednog režima koji se, pravdajući svoje postojanje, tražeći potporu za svoj legitimitet, ne poziva na to da sprovodi demokratiju. I sasvim autokratski vladari se zaklinju da samo slede narodnu volju.

Takvi stari primeri se još i mogu smatrati naprosto zloupotrebom pojma, koja naposletku mora biti razobličena. Ali, stvari postaju složenije s razvitkom otvoreno alternativnog koncepta demokratije, koji bi jednom mogao zameniti klasični. Pojedine države Istoka pokušavaju da ubede svoje žitelje i ljude sa Zapada da demokratija ne podrazumeva nužno i potpunu slobodu misli i govora, još manje pravo na promenu režima: umesto toga, dovoljno je imati pojedine odlike starovremene liberalne demokratije i tržište koje funkcioniše, stvarajući dovoljno novca da većina bude relativno zadovoljna i poslušna.

Uostalom, i najstarije demokratije Zapada danas neretko imaju sasvim savremena shvatanja nekih od osnovnih demokratskih prava. Zbog straha od terorista, uobičajeno je postalo dozvoliti špijunskim službama da bez sudskog naloga nesmetano preturaju po tuđim životima, da hapse i muče pritvorenike.

U 30 godina nakon portugalske „revolucije karanfila”, koja je označila početak trećeg talasa globalne demokratizacije, demokratija se proširila kao nikad ranije. Ali, oko 2006. godine došlo je do zastoja. Premda ukupan broj demokratija nije oštro pao, prostor za građansko društvo se smanjuje. Ovo je kratak istorijat koji je sastavio „Njujork tajms”, pregled širenja, povlačenja, u nekim slučajevima i kolapsa demokratije u poslednjih 40 godina.

25. april 1974 – Portugalija

Levičarski oficiri, okupljeni u Pokretu oružanih snaga, svrgnuli su nacionalističku diktaturu. Napet period političkih manevara, radničkih štrajkova, neuspelih pučeva i kontrapučeva potrajao je još dve godine, dok Mario Soareš, disident koji je 12 puta bio u zatvoru, i njegova Socijalistička stranka nisu formirali koalicionu vladu.

17. novembar 1974 – Grčka

Nakon sedam godina na vlasti, hunta je pala kada je podržala grčke Kiprane u puču koji je doveo do turske invazije na to ostrvo. Hiljade ljudi se okupilo na Ustavnom trgu i vikalo „Večeras fašizam umire” i „Nećemo više prolivanje krvi”. Konzervativna stranka Nova demokratija je zbrisala rivale na novembarskim izborima.

1. jun 1977 – Španija

Nakon smrti dugogodišnjeg diktatora Fransiska Franka 1975. godine, izbori u 1977. okončali su demokratsku tranziciju.

4. avgusta 1980 – Poljska

Sindikat Solidarnost, pod vođstvom Leha Valense, postao je simbol nenasilnog otpora komunističkom režimu, koji je pokušao da ga eliminiše proglasivši vladavinu pomoću prekog suda. Ni devet godina represije nije suzbilo proteste, pa je vlada naposletku pristala na izbore, na kojima je poražena. Naredne godine Valensa je postao predsednik.

30. oktobar 1983 – Argentina

Vojna diktatura je slomljena porazom od Velike Britanije u Foklandskom ratu. Posle predsedničkih izbora, osnovana je prva demokratska vlada u Argentini nakon sedam godina represije, tokom kojih je više od 10.000 osoba, prema nekima i 30.000, nestalo, dok je još i više ljudi otišlo u egzil.

1. januar 1985 – Brazil

Tankredo Neveš je na posrednim izborima postao prvi predsednik u obnovljenoj brazilskoj demokratiji, okončavši time dve decenije vojne vladavine.

22–25. februar 1986 – Filipini

Nakon četiri dana masovnih i mirnih protesta u odbranu pobede na predsedničkim izborima Korazon Akino, udovice harizmatičnog demokrate Beninja Akina koji je ubijen tri godine ranije, predsednik Ferdinand Markos je napustio zemlju kojom je vladao više od 20 godina.

10–29. jun 1987 – Južna Koreja

Devetnaest dana masovnog protesta prinudilo je vojni režim da pristane na direktne predsedničke izbore, nakon kojih je zemlja krenula putem koji ju je učinio jednom od najuspešnijih država trećeg talasa demokratizacije.

5. oktobar 1988 – Čile

Nakon 15 godina represivne vojne vladavine, general Augusto Pinoče je održao plebiscit s pitanjem treba li mu dozvoliti još osam godina na mestu predsednika. Izgubio je, posle čega su naredne godine usledili demokratski izbori.

4. jun 1989 – Kina

Desetine hiljada vojnika i stotine oklopnih vozila slomili su studentski prodemokratski protest na trgu Tjenanmen. Veruje se da su stotine, verovatno čak i hiljade osoba nastradale tog dana. Javna rasprava o tom protestu do danas je zakonom zabranjena u Kini.

Septembar 1989 – Nemačka

Kad je Mađarska u maju uklonila barijere na granici s Austrijom, započeo je egzodus istočnih Nemaca, a 9. novembra je srušen Berlinski zid. Naredne godine je nakon izbora osnovana vlada koja je ispregovarala ujedinjenje Nemačke, za čime je usledio pad komunističkih režima u centralnoj i istočnoj Evropi i tranzicija u demokratiju.

11. februar 1990 – Južnoafrička Republika

Nelson Mandela je pušten iz zatvora u kojem je proveo 27 godina. Četiri godine kasnije, njegov Afrički nacionalni kongres je ubedljivo pobedio na prvim višerasnim i demokratskim izborima u Južnoafričkoj Republici, a Mandela je postao predsednik.

25. decembar 1991 – Sovjetski Savez

Nakon šest i po godina tokom kojih je kao generalni sekretar komunističke partije otpočeo liberalne reforme, Mihail Gorbačov je podneo ostavku na mesto predsednika države, koja se potom mirno raspala. Iduće godine su održani prvi slobodni izbori, na kojima je Boris Jeljcin postao predsednik Ruske Federacije.

23. mart 1996 – Tajvan

Prvim direktnim predsedničkim izborima Tajvan je završio deset godina dug proces postepene demokratizacije.

12. oktobar 1999 – Pakistan

Vojska je zbacila vladu, treći put u 52 godine. Civilna vlada je došla na vlast izborima 2008, ali i dalje pod velikim ograničenjima koja joj je nametala armija i tek nakon što je bivša premijerka Benazir Buto ubijena dok je bila u kampanji za mesto u parlamentu.

15. decembar 1999 – Venecuela

Pošto je šest godina ranije propao njegov pokušaj puča, Ugo Čavez je na izborima izglasan za predsednika. Donesen je novi ustav kojim su uveliko ojačana njegova ovlašćenja na štetu kongresa, vrhovnog suda i ostalih institucija.

26. mart 2000 – Rusija

Pobeda Vladimira Putina na predsedničkim izborima bila je praćena optužbama za teške neregularnosti. Došavši na vlast, Putin je nastavio da centralizuje vlast u Kremlju, slama liberalnu opoziciju i potiskuje građansko društvo.

2003–2011 – Irak

Sjedinjene Američke Države i saveznici uklonili su diktaturu Sadama Huseina, ali nisu našli dokaze da je on imao oružje masovnog uništenja, koje je bilo opravdanje za invaziju na Irak, pa je Amerika kao novi cilj okupacije proglasila uspostavljanje demokratije u toj zemlji. Okupacija je, međutim, rascepkala Irak i podstakla versko nasilje, dok korupcija, bezakonje i nestabilnost do danas podrivaju državu i region, što je u pitanje dovelo ideju da se vojskom može zasnovati demokratija u stranoj zemlji.

Novembar 2004 – Ukrajina

Suočeni s teškim mahinacijama na predsedničkim izborima, na kijevskom trgu Majdan građani su pokrenuli proteste protiv proruskog kandidata Viktora Janukoviča – „narandžastu revoluciju”. Vrhovni sud je poništio izbore i na ponovljenom glasanju je pobedio Viktor Juščenko. Sukobi između njega i Julije Timošenko zakočili su demokratski razvoj zemlje. Janukovič se 2010. godine vratio na vlast, odvlačeći Ukrajinu dalje od demokratije i Evrope, što je u februaru 2014. rezultiralo novim protestima na Majdanu.

14. januar 2011 – Tunis

Građanski protesti su prvo isterali iz Tunisa čvrstorukaša Zinea el Abidina ben Alija, da bi potom zahvatili i Egipat, gde je Hosni Mubarak podneo ostavku nakon 29 godina na vlasti. Nemiri su izbili i u Bahreinu, Libiji, Siriji i Jemenu. Početni optimizam „arapskog proleća” izbledeo je kako su se revolucije survavale u versko nasilje i represiju.

3. jul 2013 – Egipat

Nakon protesta protiv vladajućeg pokreta zvanog Muslimanska braća, general Abdel Fatah el Sisi je svrgnuo izabranog predsednika Muhameda Mursija i suspendovao ustav. Usledila je žestoka kampanja represije, u kojoj su stotine ubijene, stotine čekaju na izvršenje smrtne presude i više od 41.000 ljudi je u zatvoru. Uvereni da su mirne metode podbacile, Muslimanska braća su se okrenula nasilju.

22. maj 2014 – Tajland

Šestomesečni ulični protesti i polarizacija između pristalica i protivnika monarhije vodili su dvanaestom vojnom udaru u zemlji od 1932. godine. Parlament je raspušten, nametnuta je cenzura i pohapšeni su mnogi političari i aktivisti.

 

(Vladimir Vukasović, „Politika“)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.