U trendu

Brisel žmuri pred najvećim modernim genocidom za koji je i odgovoran

Evropski političari su skromno obeležili 25. godišnjicu od početka jednog od najvećeg genocida koji se ikada dogodio na prostorima Afrike, tokom Ruandskog građanskog rata, kada je ubijeno gotovo milion ljudi za svega nekoliko meseci. Šta se sve dogodilo te 1994. godine i kako je Evropa toliko ukaljala svoj ugled u Africi?
Četvrt veka od genocida evropski zvaničnici obeležili su različito — iako je šef Evropske komisije Žan Klod Junker doputovao u prestonicu Ruande, gde je održao adekvatan govor, predsednik Francuske Emanuel Makron, koga su svi iščekivali, odlučio je da ne otputuje u Kigali. On je umesto toga primio predstavnike ruandske zajednice u Jelisejskoj palati, gde je zvanično rekao da će Francuska uskoro formirati komisiju koja će konačno razmotriti svoju ulogu u tim dešavanjima. Interesantno je da se Belgijanci, koji se smatraju najodgovornijim što je do genocida uopšte i došlo, nisu ni oglasili.

Međutim, da bi uopšte bilo jasno licemerje Evrope po ovom pitanju, neophodno je objasniti šta se sve dogodilo te 1994. godine, odnosno zbog čega je izbio sukob između plemena Hutua i Tutsija.

Ubijano 10.000 ljudi dnevno

Paradoksalno je što oba ta plemena govore istim jezikom i pripadaju istoj religiji, te je razliku između njih maltene nemoguće bilo uočiti. Međutim, rivalitet se stvorio nakon što su ih Belgijanci kolonizovali. Naime, belgijska uprava, pod kojom je bila Ruanda, mogućnost obrazovanja i rada u kolonijalnoj administraciji pružila je isključivo Tutsima, dok je u socijalnoj podeli Hutuima bila namenjena isključivo uloga fizičke radne snage. To je zapravo i bio koren strašnog krvoprolića.

Sve je počelo 6. aprila atentatom na predsednike Ruande i Burundija, obojice pripadnika plemena Hutua, koji su potom taj incident iskoristili za pokretanje masovnih ubistava. Hutu policija je postavila blokade na putevima na kojima su masakrirali Tutsije, često koristeći mačete koje je većina građana imala kod svojih kuća.

Hiljade Tutsi žena je zatvoreno i zlostavljano kao seksualno roblje, komšije su se ubijale međusobno, čak je bilo i slučajeva da su muževi ubijali sopstvene žene, a kao opravdanje su navodili da su to morali da učine kako njih ne bi ubila Hutu policija. U proseku je 10.000 ljudi dnevno ubijano.

Niko nije priskočio u pomoć

Najžalosnije od svega je to što pripadnici UN, ali i francuskih snaga, koje su inače bile saveznice većinskih Hutua, ništa nisu učinile da spreče masakr. Amerikanci, pak, nisu hteli da budu uvučeni u još jedan sukob u Africi nakon neuspešne avanture u Mogadišu, dok su UN u jeku masakra donele odluku o smanjenju mirovnih trupa, objašnjava za Sputnjik Nikolaj Ščerbakov iz Centra za afrička istraživanja Ruske akademije nauka.

Tromu reakciju Evrope Ščerbakov objašnjava time što se incident dogodio u periodu kada su tek počele da jenjavaju posledice Hladnog rata, te je međunarodna zajednica tek počinjala da stvara pravne okvire u okviru kojih bi trebalo da se mirovne operacije sprovode.

„Upravo na osnovu toga Evropa i pravda svoje ponašanje, odnosno, držanje po strani, a glavni razlog nemešanja u sukob bio je da svet ne kaže potom kako je davala prednost određenoj strani“, ističe on.

Ščerbakov takođe navodi i da su svi sudski procesi, koji su usledili nakon tog rata, pokazali jednu paradoksalnu stvar, a to je da su sve istrage, koje su se vodile protiv ljudi koji su imali bilo kakve mandate u to vreme, pokazale da oni nisu učinili dovoljno, da se nisu mešali, niti spasavali ljude.

Štaviše, dodaje, utvrđeno je i da su ti pripadnici UN misije katkad davali ljude koje su štitili u ruke ekstremista. „Sve se vrtelo oko toga da su se oficiri i vrhovna komanda UN pravdali time da su učinili sve što su mogli na osnovu povelje Ujedinjenih nacija. Međutim, ako sagledamo iz prizme čovečanstva, ispostavilo se da su bili krajnje nespremni na to ludilo koje se u Ruandi događalo“, zaključuje Ščerbakov.

Kraj masakra i posledice

Tačku na ovaj masakr stavili su sami Tutsiji, tačnije pripadnici Ruandskog patriotskog fronta, čiji su pripadnici izbegli iz Ruande još krajem 50-ih godina, kad je došlo do prvih većih sukoba sa Hutuima. Naime, oni su krenuli u odlučnu ofanzivu i do kraja jula 1994. godine uspeli da celu teritoriju zemlje stave pod nadzor.

Ubrzo nakon toga, u novembru 1994. godine, uspostavljen je Međunarodni sud za zločine u Ruandi, na kojem je suđeno nekolicini istaknutih pripadnika bivšeg ruandskog režima. Od 1997. osuđeno je 29 osoba, među njima i poznati ruandski pevač Simon Bikindi, koji je dobio 15 godina zatvora zbog svog govora u junu 1994, kada je javno pozvao Hutue da pobiju manjinske Tutsije.

Doživotnu kaznu je 2008. godine dobio i katolički sveštenik Atanase Seromba, jer je naredio da se bagerima sruši crkva u kojoj su se nalazili Tutsiji, a onda je pozvao vojsku da mačetama i pištoljima ubije ostatak preživelih.

(Sputnjik)

2 komentara
  1. Anonimni

    Bivsa FRANCUSKA Kolonija ,Francusko oruzje dato manjinskom plemenu da smanji vecinsko za bar MILION dusa i u tome su uspeli .BIO radio „Konferens centar za odrzavanje Pan-Africke konferencije pune dve godine ,a moje kolege radile puteve preko leseva u mocvari. Sto niko ne upita FRANCUSKU a zasto???

  2. Anonimni

    Velike sile uvek mogu da nadju bar dve budale koje će skočiti za vrat jedi drugima. Tako po svuda veliki imaju žarišta koja mogu da stišaju ili raspire u zavisnosti kako im odgovara. Ako su magacini oružja prepuni onda će napraviti rat na nekom delu planete i dati oružje svim stranama s tim da će kasnije platiti. Time zadužuju i nekoliko narednih generacija zavadjenih strana. Ljudi ne misle ko ima koristi ako izbije rat. Ovi konkretno su trebali da najure belgijance iz svoje zemlje i da više ne budu eksploatisani.

Napišite komentar