Drama ne prestaje: Zapad opasno „žulja“ nova uloga Rusije i Kine

Donald Tramp je kao neki meteor uleteo u globalnu politiku i služi se sredstvima i metodama koje koji nisu uobičajene u međunarodnim odnosima, kaže za Sputnjik profesor Fakulteta za medije i komunikacije Stanko Crnobrnja.

Donald Tramp je kao neki meteor uleteo u globalnu politiku i služi se sredstvima i metodama koje koji nisu uobičajene u međunarodnim odnosima, kaže za Sputnjik profesor Fakulteta za medije i komunikacije Stanko Crnobrnja.

Tramp je sam sebi dodelio ulogu reformatora, kaže Crnobrnja. Sada pokušava da realizuje obećanja izrečena tokom kampanje, ali se i razotkriva da nije eksponent industrijskog, već vojno-industrijskog kapitala.

— Napad na Siriju je samo jedan u nizu iznuđenih poteza u vrlo opasnoj igri, koja istovremeno i ima obličje pomalo detinjaste igre. U njegovoj ličnoj motivaciji stoji strahopoštovanje prema Putinu i njegovoj politici kako je uspeo da nadmudri sve strategije koje decenijama vladaju na Bliskom istoku i slamaju ga. U prvom potezu koji je napravila Rusija stvari moraju da se sagledaju na novi način i tu postoji jedna mala vendeta, ali ona je zasnovana ne na argumentima, nego čisto na emocijama.

Da li je napad na Siriju izvršen pod pritiskom medija?

— Klintonov izum je bio kršenje međunarodnog prava i bombardovanje. To se desilo Srbiji, to je bio presedan, a sada može svuda, ali samo uz blagoslov Amerike. Sve je igra, teatar. Uvek krene sa neke druge adrese koja to zahuktava. Slučaj Skripalj je bio priprema javnog mnjenja. To je klasična propaganda tehnika, da narod obrati pažnju na to koliko su Rusi zli. Onda krene tragikomičan politički teatar — Tramp i Amerikanci ustanovljavaju „novo normalno stanje“. Dalje se sve kreće po inerciji kojom su se oni kretali posle sloma komunizma i pada Berlinskog zida. Zauzeli su poziciju globalne supersile koju nije lako napustiti.

Šta treba da očekujemo dalje?

— Od poslednjih američkih izbora vodi se neprestana antiruska propagandna kampanja koja dobija svoje razne akcente. S vremena na vreme morate da imate konflikt koji se brzo razrešava, nakon toga dolazi viši konflikt i tako sve do klimaksa. Skoro sam siguran da niko neće da pogubi nerve do te mere da se upale atomska oružja. Ono što se najavljuje godinama su lokalne male atomske eksplozije. Čeka nas Svetsko fudbalsko prvenstvo u Rusiji, a ja pravim paralelu sa Olimpijskim igrama kada je SSSR bio pod bojkotom Amerikanaca. Stalno imamo koncentrične krugove konfrontacije. To je spirala koja je krenula 1918. godine. Pitanje je da li će doći momenat u kojem će se međunarodne snage i odnosi koliko-toliko uskladiti da bi ljudi mogli malo da dišu. Opšteprihvaćena činjenica je da je kriza permanentna i da više ne može da se nadamo da ćemo se opustiti. Ekonomska, ekološka kriza, svaka — život u krizi, to je „nju normal“ 21. veka i tu nazad nema.

Zašto je Rusija stalno na meti?

— Postoji velika zavist prema Rusiji, ali i Kini, Indiji, jer su te moćne države uspele da organizuju svoj unutrašnji politički život u kontri sa onim što Britanija i Amerika plasiraju kao novi model za naredne vekove. Deluje neprobojno i ne mogu da ga buše braneći ljudska prava. Rusija je pod opsadom faktički od 1918. godine, ali nikad nije bila ničija kolonija. Kina je bila kolonija na čijem tlu su se dogodili jezivi masakri koje je učinio Japan. Obe te nacije imaju traumatično iskustvo zbog stranih sila, dok te iste sile imaju jezive probleme da prevaziđu bilo koji manji poraz. Ta grupa, koja nije anglosaksonska, uspela je da napravi odraz u nekim manjim državama i to je ono što „žulja“ Zapad.

Koliko na svetsko mnjenje utiče to što su zapadni mediji otišli u Dumu i posumnjali u istinitost njihovih političara da se hemijski napad zaista dogodio?

— To je čista propagandna matrica i neverovatno je koliko gledaoci i čitaoci nasedaju. To je ta kombinacija kad imate lidere koji lažu iz dana u dan jednu istu temu i to je ono gebelsovsko. Kažete neistinu hiljadu puta i postane istina.

Da li se neko seća Skripalja od pre par nedelja i zbog čega je pokrenuta inicijativa za proterivanje ruskih diplomata?
— Da li se neko seća Markala? To su uvek ti počeci koji moraju da imaju neku bombastičnu, veliku, tragičnu priču u sebi. Govorim kao dramaturg, režiser. Početak priče mora da bude neka drama, mora da se desi neka eksplozija i odatle krenete u propagandu, punite uši slušaocima, gledaocima i drugim političkim faktorima. To je teatar apsurda.

Koliko je publici to jasno?

— Publika u Srbiji koja je navikla na tu vrstu antipropagande, ona to razume i zbog toga ima dodatne emocije prema tome što se dešava u Siriji. Damask je najstariji grad na planeti u kontinuitetu — 5.000 godina i sada neko hoće da ga presloži na svoj način i da tamošnjem stanovništvu uvedete neku svoju demokratiju. Moj fakultet su prošle hiljade izbeglica prošle godine. Iz Sirije su bežali lekari, inženjeri, vrhunski obrazovni, kulturan svet. Ipak, ljudi koji odlučuju o njihovim sudbinama govore svojim, ezopovskim jezikom, a publika i stanovništvo su neka vrsta kolateralne štete. Onako kako sada Britanci tretiraju svoje stanovništvo, možda ga nikad u istoriji nisu tako nisko postavili. Njihova moć je najsnažnija upravo u medijima kojima vlada ta tehnološka matrica i tu je njihova prednost.

Makron važi za novog lidera EU. Da li on ima tu snagu ili iza njega njega stoji Amerika?

— Francuska ima viševekovnu kulturu, ozbiljno uređenu državu, a još je i nuklearna sila, sve to mu daje snagu. Slično je i sa Rusijom, a to Amerikanci ne shvataju. Nije pitanje da li će on nadjačati Merkelovu, već je pitanje odnosa snaga. To je politika, to je igra mogućeg. Ovakvim potezima istovremeno ukida radnička prava. Ako će on biti taj koji će da demontira socijalnu francusku državu, onda će da uđe u istoriju kao veliki reformator. Francuska ima tradiciju De Gola koji je izašao iz NATO-a, koji nije dao Engleskoj da uđe u EU, onda je pao, nestao, ulica ga je sklonila. Tako će i Makron verovatno da pokuša da odigra tu igru, da bude veliki evropski državnik, a možda čak i svetski.

Šta nama poručuje?

— Rekao je ambasadoru da Srbija slučajno ne poveruje da Francuska nije 100 odsto za to da Srbija bude u EU, a tu igraju na našu emociju, te naše veze između dve države tokom ratova. On je znao da će to da izazove pitanja, ne samo kod nas, nego i kod Nemaca. U stvari, podtekst je glavni, a to je da mi u Evropi moramo prvo sebe da ispitamo mnogo dobro.

Kakvu to sliku daje ovdašnjem stanovništvu?

— Ovdašnje stanovništvo treba da zna da ništa ne uspeva kao uspeh. Mi treba da budemo uspešni sami po sebi i da koristimo odlične ugovore sa Rusijom i dobru poziciju sa Zapadom, a ne da to dižemo na neko sudbinsko političko pitanje. Manje zemlje su postale uspešne tako što su uspele unutar sebe da iskorene korupciju i da uvedu vladavinu prava. To treba da bude i naš cilj.

Prema rečima srpskih političara, naš najveći problem na putu ka EU je KiM?

— Naš najveći problem uopšte smo mi sami, naša kultura koja je potpuno antiutilitarna. Naš hendikep je politička kultura koja je na mnogo niskom nivou zato što nije negovana kao kultura. Poslednjih sto godina mi imamo politiku kao tuču za vlašću, a ne kao kulturu. Da smo mi kulturniji, bili bi i Albanci i obratno.

Da li može da dođe do promene u načinu razmišljanja mladih u Srbiji?

— Može, ali zabrinjavajuća je činjenica što su mladi prešli u modalitet trenutnog stanja. Ima mnogo ljudi koji nemaju pojma o svojoj kulturnoj istoriji. Još gore je što nemaju ni znatiželju. Mi dobijamo indiferentne generacije, operisane od histerične političke igre, a koje ne zanima da nešto konkretno aktivistički urade da to promene. Ta apolitična omladina možda je i najveća opasnost za naredni period. Generacija koja bi mogla da se uhvati u koštac sa problemima još nije na pomolu.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike