Moćne sile isukale teško oružje — šta je sledeći korak?

Koliko su velike nesuglasice i tenzije između najvećih svetskih i regionalnih sila, najbolje ilustruje podatak da se u gotovo istom trenutku, na različitim krajevima sveta, održava niz značajnih vojnih vežbi.

Naime, ne samo da NATO sprovodi najveće vojne vežbe od Hladnog rata, već je u toku i vojna vežba „Arapski štit“ na zapadu Egipta, u kojoj pored vojnika te zemlje učestvuju i oni iz Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta, Bahreina i Jordana.

Oružane snage Irana takođe su počele velike vojne vežbe u trenutku kada Bela kuća uvodi sankcije Islamskoj Republici, dok u Evropi francuski predsednik Emanuel Makron ponovo predlaže stvaranje „panevropske vojske“, nezavisne od Sjedinjenih Američkih Država. Takođe, i Kina se sprema za najgore scenarije, pa i ratne.

Član Javnog saveta pri Ministarstvu odbrane Rusije Igor Korotčenko objašnjava da se manevri u Iranu održavaju kao odgovor na američke sankcije, gde Teheran demonstrira svoju spremnost da odgovori na eventualni napad.

„Da SAD ne prete Iranu i da ne pokušavaju da ga uruše kao državu, Teheran ne bi održavao manevre. Iran želi da pokaže da je spreman da odgovori na bilo kakve pritiske, kako SAD, tako i Izraela“, kaže Korotčenko.

S druge strane, prema njegovim rečima, manevri koje NATO održava u Norveškoj već nose karakter konkretnih priprema za rat sa Rusijom.

„Ovde vidimo na delu agresivnu politiku NATO-a, pripremu vojske za moguća bojna dejstva u Arktiku protiv Ruske Federacije i to je cilj vojnih vežbi u Norveškoj. Što se tiče drugih manevara ili vojnih aktivnosti u svetu, svi oni pak imaju svoje razloge, ali za sada nisu povezani“, smatra Korotčenko.

Prema oceni Predraga Rajića iz Centra za društvenu stabilnost, razvoj armije jeste pozitivan, ali ono što brine je to što je zveckanje oružjem postalo učestalo, a poverenje među nuklearnim silama je na niskom nivou.

„Čim je poverenje manje, onda diplomatija biva pojačana oružjem. Dakle, iako diplomatija ne pada u drugi plan, oružje je sada, sasvim sigurno, jedan od argumenata u političkim raspravama koje se vode“, napominje Rajić.

Kako kaže, 2014. godina bila je prekretnica kada su u pitanju odnosi, pre svega, Rusije i NATO-a, što se reflektovalo na bezbednosnu arhitekturu Evroazijskog prostora, a onda i šire.

„Ne kažem da je i pre četiri ili pet godina to poverenje bilo na visokom nivou, ali ono što danas imamo je otvaranje određenih centara radijske komunikacije, radara, centara za osmatranje i presretanje informacija NATO-a na severu Evrope, koji su bili ugašeni neposredno nakon okončanja Hladnog rata ili desetak godina kasnije. Oni se, dakle, danas ponovo otvaraju, a sa druge strane imamo Rusku Federaciju koja je napravila određene reforme u svojoj vojsci i koja prebacuje mnogo ozbiljnije vojne efektive i u Kalinjingradsku oblast i u Rostovsku oblast, odnosno u kompletan prostor koji predstavlja njenu zapadnu granicu“, ukazuje Rajić.

Situacija na Bliskom istoku je sama po sebi komplikovana, nastavlja naš sagovornik, i čak i nema mnogo veze sa odnosom Rusije i NATO-a.

„Iranski režim je ovim vežbama pokušao da pokaže da će se suprotstaviti politici Donalda Trampa, ali, sa druge strane, u Iranu imamo politička komešanja koja su sada već vidljiva, a koja se dešavaju u iščekivanju ko će naslediti lidera vrhovnog verskog saveta koji upravlja tom zemljom. Dakle, postoje određene lokalne političke prilike u kojima se ’zvecka oružjem‘, ali i ove globalne, geopolitičke prilike. Tu su, naravno, i situacije poput ove sa predsednikom Francuske koji pričom o ’panevropskoj vojsci‘ želi da svoju političku agendu ponovo postavi na dnevni red, pre svega jer će on biti lider liberalnih demokrata iduće godine na izborima za Evropski parlament“, objašnjava Rajić.

Ruski vojni ekspert Viktor Murahovski slaže se da na globalnom nivou raste vojna aktivnost, ako se situacija poredi sa događajima iz 2012. i 2013. godine, ali ističe da je u poređenju sa Hladnim ratom, posebno sa periodom između 1983. i 1985. godine, sadašnja vojna aktivnost u svetu daleko manja. On dodaje da se svaka armija sveta i u mirnodopsko vreme sprema za rat, ali da NATO jeste povećao svoje delovanje, posebno na svom istočnom krilu.

Takođe, napominje Murahovski, aktivnosti Teherana, koji je svojim balističkim raketama srednjeg dometa napadao baze terorista DAEŠ-a u Siriji, uzbudile su Izrael, koji i sam ne sedi skrštenih ruku, već izvodi napade na Pojas Gaze. On podseća i da je Kina u Južnokineskom moru, na tri ostrva, značajno ojačala svoje vojno prisustvo, izgradila aerodrome, postavila protivraketne sisteme i formira jaku flotu.

„Drugim rečima, postavlja se pitanje da li se, imajući u vidu sve pobrojane aktivnosti, može reći da se javlja predosećaj da će doći do velikog, masovnog rata. Ne! Osim manevara, za sada ne vidimo raspoređivanje ofanzivnih jedinica. Moglo bi se reći da je stanje uobičajeno, možda tek malo aktivnije nego inače. Nema neposredne opasnosti da će doći do rasplamsavanja velikog rata, u krajnjoj liniji, ne među vodećim nuklearnim državama sveta“, smatra ruski ekspert.

Murahovski naglašava i da uspeh u ratu ne zavisi od brojnosti trupa, već od drugih mogućnosti.

„Ako govorimo o svetskim nuklearnim državama, o mogućnostima strateškog nuklearnog naoružanja, to je jedna dimenzija, a sasvim je druga dimenzija ako govorimo o brojnosti običnih vojnika, ali i o tehničkim mogućnostima, posedovanju visokopreciznog naoružanja, sistema upravljanja, obaveštajne mreže i veza“, objašnjava on za Sputnjik.

Upitan da li u situaciji kada velike sile zveckaju oružjem zapravo naviše profitira vojna industrija, Predrag Rajić kratko kaže: „Apsolutno“, ali dodaje da se ipak ne treba plašiti klasičnog sukoba među nuklearnim silama.

„Međutim, definitivno je da će nuklearne sile, koje više nemaju čak ni onaj minimum zajedničkih interesa ili su oni vrlo retki i poklapaju se u vrlo retkim sferama i delovima sveta, pokušavati da preko leđa manjih subjekata vode svoje proksi sukobe. Nekada će oni biti otvorenog tipa, kao u Jemenu ili u Siriji, a nekad će biti i nižeg intenziteta. Zbog toga sve države koje zauzimaju malu teritoriju i imaju manji broj stanovnika, posmatrano u svetskim razmerama, moraju da vode vrlo obazrivu, viševektornu politiku, da kontaktiraju sa svima i da se trude da pronađu što je moguće veći zajednički interes sa nuklearnim silama, kako ne bi stradale. Znamo da poslovica kaže: ’Kada se slonovi tuku, strada trava‘“, zaključuje Rajić za Sputnjik.

(Sputnjik)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.