Najmoćnije sile Evrope spremaju i oružanu odbranu od nadolazeće opasnosti

Evropsku inicijativu za intervencije — odnosno vojne snage za brzo reagovanje devet EU država, koje će, međutim, delovati van okvira Unije, pogurala je pre svega migrantska kriza u situaciji kada je po tom pitanju sve manje saglasnosti članica EU, pa tako i mala mogućnost konsenzusa po pitanju angažovanja vojske.

Na pismo o namerama za formiranje Evropske inicijative za intervencije, odnosno vojnih snaga za brzo reagovanje, u Luksemburgu su potpis već stavili ministri odbrane devet zemalja EU. Pored Velike Britanije koja je još formalno u EU, zagovornici formiranja vojne koalicije spremne da reaguje na krize u blizini evropskih granica su i pokretač ideje Francuska, Nemačka, Belgija, Danska, Estonija, Holandija, Španija i Portugalija.

Iako u EU, oni će, kako je objašnjeno, delovati van Unije i bez učešća NATO-a, čiji su, takođe, članovi. To nije smetalo generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu koji je bio u Luksemburgu i pozdravio odluku o pokretanju Evropske inicijative za intervencije. Ocenio je da će ona pomoći modernizaciju evropskih vojski i omogućiti im brže mobilisanje.

Komentarišući ovu vest, univerzitetski profesor, stručnjak za bezbednost dr Radomir Milašinović za Sputnjik podseća da to nije potpuno nova ideja, koja postoji još od vremena francuskog predsednika generala Šarla de Gola, pod kojim je, sledeći politiku nezavisnosti, Francuska napustila Vojni komitet NATO-a, da bi je tu posle više od 40 godina vratio Nikola Sarkozi. Sve do danas, u različitim formama se provlači ta priča i nagoveštava potreba formiranja nečega što bi bila oružana sila namenjena brzim intervencijama, napominje profesor bezbednosti za Sputnjik.

„Sigurno da je migrantska kriza tome doprinela. Oslonac na NATO ne pruža nikakvu garanciju da bi se te zemlje efikasno mogle odbraniti u slučaju nečega što bi bila vrsta pobune većih ili širih razmera, koja sigurno ne bi mogla biti izolovana na području jedne od zemalja EU, već bi to bilo nešto što se naziva permanentni sukob“, kaže Milašinović. Mada, kako dodaje, o tome sada nema nekih nagoveštaja, sa koncentracijom življa koje se nalazi na tim prostorima, sigurno je logično očekivati takvo nešto.

Formiranje snaga za brzo reagovanje je, smatra on, nužno, bez obzira na nacionalne oružane snage koje, na prostoru koji je uslovno rečeno bez granica, nisu u mogućnosti da naprave neku veću koordinaciju, jer to, kako napominje, NATO drži pod svojom kontrolom.

Na pitanje kada se može očekivati formiranje te Evropske inicijative za intervencije, sagovornik Sputnjika kaže da to neće ići tako brzo, ali da će EU kao respektna ekonomska sila svakako morati da vodi računa o bezbednosnoj dimenziji.

To što je Stoltenberg pozdravio ideju o formiranju Inicijative, on vidi kao odobravanje onoga što predstavlja dodatno delovanje koje treba da pomogne da se intervencija u slučaju pobune završi u kratkom roku i efikasno. U takvoj situaciji ne možete intervenisati NATO snagama, jer se do sada više puta pokazalo da nije bilo pune saglasnosti kada je trebalo donositi odluke, objasnio je za Sputnjik Milašinović.

Vojni analitičar Aleksandar Radić takođe smatra da je EU najviše, direktno ugrožena migrantskom krizom i da zato mora da ima sposobnost da reaguje, ali i ukazuje da je Evropska inicijativa ipak deo NATO-a, jer je u suštini reč o istim snagama.

„Ne postoje u članicama EU, koje su relevantne u vojnom pogledu, paralelne snage koje su namenjene za izvršavanje nacionalnih zadataka i zadataka u okviru misije EU. Reč je o istim snagama i kada EU pokrene neku svoju misiju, ili kada sada kreće u stvaranje jedne čvršće inicijative za organizaciju snaga za brzo reagovanje, u stvari je reč samo o efikasnijem mehanizmu sprovođenja političkih odluka i zajedničke bezbednosne i spoljne politike EU“, ističe Radić za Sputnjik.

Izvršioci su, kako objašnjava, iste one nacionalne snage koje su na raspolaganju i NATO-u. Znači, u ovom trenutku ne postoji slika o tome da se stvara jedna paralelna vojna struktura koja bi na neki način bila zamena za NATO u obliku koji sada postoji, već je, kako napominje, reč o jednoj politički fleksibilnoj koordinaciji u slučaju angažovanja snaga na prostoru EU.

Na pitanje koliko će to brzo moći da profunkcioniše, ovaj vojni analitičar napominje da EU već ima iskustva sa organizacijom zajedničkih snaga.

„Ovde je, pre svega, reč o političkom mehanizmu, rukovođenju, komandovanju, a snage koje bi za to bile angažovane već postoje. Nije reč o nečemu što je radikalno novo, ali je to korak dalje ka budućoj ideji. A to je razvoj evropskih snaga koje bi bile predvidive u svom obimu, unificirane i podređene jednoj zajedničkoj komandi. To je neka vizija budućnosti evropske vojske koja bi bila u okviru NATO-a“, objašnjava Radić.

Na pitanje zašto, iako su sve države-potpisnice iz EU, naglašavaju da je reč o novoj vojnoj snazi van okvira Unije. Sagovornik Sputnjika kaže da je to zato što se Unija pokazala disfunkcionalnom u nekim situacijama, zbog čega je potreban mehanizam gde će lako moći da se odlučuje.

„Zamislite jedan broj bataljona koji imaju zemlje na prostoru Evrope. S jedne strane ti bataljoni su na raspolaganju NATO-u, s druge strane su na raspolaganju misijama EU. Grupa zemalja koja najviše ulaže u odbranu i ima najveće resurse, procenila je da je došlo vreme da stvore efikasniji mehanizam i kada odlučuju ne moraju da prođu kroz kompletnu proceduru koju iziskuje komunikacija sa drugim članicama EU, a s druge strane, ista priča vredi i za NATO“, ilustrovao je Radić.

One će se, kako dodaje, između sebe o svemu dogovoriti i to brzo obaviti.

„Ali opet treba naglasiti da su i za novu Inicijativu, za misiju EU i za NATO, uvek na raspolaganju isti bataljoni. Nema nekih trećih bataljona namenjenih za jedan ili drugi oblik angažovanja. Reč je zapravo samo o mehanizmu političkog odlučivanja. U ovom slučaju, kod angažovanja snaga za brzo reagovanje treba poštovati upravo tu odrednicu brzo, a ne čekati NATO da donosi odluke konsenzusom“, objasnio je Radić za Sputnjik.

(Sputnjik)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike