najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

Nije holivudski triler: Severna Koreja je već jednom bacila Ameriku na kolena (video)

Neprekidno komplikovanje odnosa Severne Koreje i Sjedinjenih Država je ponovo navelo javnost da razmišlja o tome da li će Vašington ući u rat sa Pjongjangom. Međutim, ovo nije najooštrija i nasjloženija situacija u kojoj su se Severna Koreja i Sjedinjene Države našle od 50-ih godina dvadesetog veka.

Činilo se da su  1968. godine najsloženiji i najgori momenti u odnosima SAD-a i SSSR-a ostali daleko iza dve supersile. Karipska kriza nije kulminirala nuklearnim sukobom, svet nije uništen, i, iako je Hladni rat nastavljen, neposredna opasnost od nuklearnog sukoba je prestala. Glavna zona sukoba je ostao Vijetnam, na koji je fokusirana sva pažnja. Naročito iz tog razloga su vesti iz Koreje bile sasvim neočekivane.

U severnokorejske teritorijalne vode 23. januara 1968. ušao je u američki brod „Pueblo“. On je bio daleko od novog broda, a pri porinuću nije čak dobio ni ime — jednostavno se zvao FP-344. Teretni brod iz 1944. godine, „Pueblo“ nosio je, zvanično, teret za američke trupe na Filipinima, prenosi Sputnjik.

Međutim, 1966. godine teretni brod pretvoren je u izviđački. Brod je podvrgnut velikom remontu, a u isto vreme napunjen je i radio-elektronskom opremom. Naravno, kao i obično, javnost nije čak ni pomislila na izveštavanje o tome za koje se zadatke priprema nekadašnji teretni brod američke mornarice. „Pueblo“ je tipično dete Hladnog rata: teretni brod prepravljen i namenjen za izviđačke zadatke, koji se i zvanično smatrao hidrografskim plovilom.

U međuvremenu, tokom celog Hladnog rata, Sjedinjene Države su tajno sprovodile izviđanje — uključujući i teritorijalne vode i vazdušne prostore svojih protivnika. Sa ovim zadatkom je FP-344, preimenovan u „Pueblo“, na čelu sa kapetanom Lojdom Bučerom krenuo ka korejskim teritorijalnim vodama. Bučer je nameravao da prati aktivnosti flote SSSR-a i korejskih ratnih brodova. Ekspedicija broda „Pueblo“ nije se smatrala rizičnim zadatkom, iako je morao da plovi samom ivicom stranih teritorijalnih voda, pa čak i da uđe u njih.

Program i rutu odredila je CIA. Za razliku od svojih nadređenih, kapetan Bučer je bio svestan da takvo kršenje međunarodnog prava može da se pretvori u niz nevolja i zatražio je podršku ratnih brodova i vazduhoplovstva. Međutim, nije naišao na razumevanje. O naređenjima se ne raspravlja, pa je kapetan slegnuo ramenima i krenuo na putovanje.

Na brodu je bilo oko 80 ljudi, uključujući i obaveštajce sa tajnom opremom. Formalno, brod je bio naoružan, imao je par velikokalibarskih mitraljeza, ali se mogao zaista boriti samo protiv pirata, dok je protiv bilo kog vojnog broda „Pueblo“ bio nezaštićen i bez ikakvih šansi.

Bučer se, naravno, sećao i incidenta u blizini obala Izraela, kada su sličan špijunski brod „greškom“ izrešetali izraelski brodovi i avioni. Incident nije posebno doprineo njegovoj inspiraciji za izvršenje zadatka, ali kapetan je bio spreman da ispuni ono što je naređeno.

Prvi kontakt sa malim korejskim protivpodmorničkim brodom desio se 21. januara. Bilo je veče, vidljivost je bila loša, a korejski vojnici nisu pokazali ni najmanje interesovanje za američki brod. „Pueblo“ je nastavio putovanje kroz Japansko more duž obala Koreje. Međutim, sutradan je postalo jasno da su Korejci veoma zabrinuti: paralelno sa „Pueblom“ su plovili severnokorejski ribarski brodovi!

Sutradan se korejski protivpodmornički brod približio „Pueblu“. Ovog puta, Korejci nisu gledali svoja posla, već su odmah „uhvatili bika za rogove“. Amerikanci su zamoljeni da se predstave. Tada su istakli američku zastavu i shvatili da je dijalog iscrpljen.

„Stanite, inače otvaramo vatru.“

„Pueblo“ je dobio signal, ali nije imao nameru da ga odmah izvrši. Međutim, torpedni čamci već su se približavali američkom izviđaču. „Pueblo“ pokušava da se izvuče iz zamke, ali Korejci otvaraju vatru.

Na „Pueblo“ su pucali iz pušaka i lakih mitraljeza. Dok su po brodu udarali kuršumi, na brodu su pokušavali da  unište opremu i dokumenta. „Pueblo“ je slao SOS signale, ali jedino oružje koje su Amerikanci imali na tom području bila su četiri lovca sa raketama vazduh-vazduh koji su bili totalno beskorisni u ovoj situaciji.

Američki brod posedovao je dva mitraljeza, ali protiv topova kalibra 57 milimetara na ratnom brodu Severne Koreje koji su ubrzo počeli da dejstvuju nije se moglo, pa Bučer nije ni pokušao da uzvrati. Slučaj je bio sasvim jasan, a kapetan je dao jednu jedinu naredbu koju je imalo smisla dati: „Ugasite motore“.

Na palubu se popeo korejski tim od osam ljudi. Korejci su postrojili posadu američkog broda na palubi i započeli inspekciju. A onda se dogodilo nešto neverovatno. U konfuziji, skoro ništa od izviđačke opreme i dokumentacije nije uništeno.

Sve je bilo sakupljeno u vrećama, sa namerom da bude bačeno preko ograde u more — ali ništa nisu izbacili. Štaviše, čak je i radio-soba nastavila da radi, a poslednji radiogrami su poslani direktno ispred Korejaca, koji su vozili „nagradu“ prema svojim obalama. U toku sukoba, jedan američki mornar je ubijen, dok su 82, uključujući i 10 ranjenika, zarobljeni.

U Vašingtonu je, naravno, ova priča izazvala more emocija. Situacija je izgledala neprijatno, sa koje god strane da se gleda. Brod koji ne vrši samo izviđanje na granici teritorijalnih voda protivnika, već možda i iza nje, a pored toga se nalazi i na samom mestu zločina.

Stejt department je razumno predložio da se teškoće mogu rešiti samo posredovanjem SSSR-a. Prvobitno, ni sami Sovjeti nisu imali puno informacija: Pjongjang nije uopšte obavestio Moskvu o koracima koje je preduzeo.

Međutim, sovjetske diplomate su počele da dobijaju informacije od svojih korejskih kolega o tome šta se dešava. Ali, SAD su prvo pokušale same da reše krizu. Prvo su pokušali da komanduju Korejcima: od Pjongjanga je zatraženo da odmah vrate posadu i brod zajedno sa svime što je bilo na njemu i da uputi izvinjenje.

Prema Stejt departmentu, Korejci su „ulovili“ izviđački brod u neutralnim vodama. Međutim, Korejci su, zauzvrat, tražili izvinjenje za upadanje u njihove teritorijalne vode. Opšte pravilo koje se odnosi na teritorijalne vode je da se one pružaju u širini od 12 nautičkih milja duž obale zemlje, ali ono ima i svoje izuzetke, pa su Korejci insistirali da je deo Japanskog mora, gde je došlo do incidenta, takođe njihov deo.

Situaciju za Amerikance su dodatno iskomplikovale izjave kapetana Bučera i posade. Korejci su u direktnom prenosu pustili izjave i izvinjenje zarobljenih koje su emitovane celom svetu. Bilo je to moguće proglasiti rezultatom mučenja ili pretnji, pogotovo zato što su izjave, sudeći prema stilu, napisali Korejci, ali brodski dnevnik i karte pronađeni na brodu potvrdili su špijunsku prirodu misije i ulazak u teritorijalne vode Koreje.

Pueblo“ je ulazio u tuđe teritorijalne vode i to bi se nedvosmisleno i sa visokom sigurnošću moglo utvrditi. Međutim, zakonska pravila pretpostavljala su proterivanje prekršilaca zakona iz teritorijalnih voda, a ne i njihovo zarobljavanje. Istovremeno, Severna Koreja nije potpisala relevantne konvencije koje se odnose na ovakve stvari.

Osim toga, tačka u kojoj je „Pueblo“ uhvaćen, nije bila pravilno registrovana i, najverovatnije, je bila izvan korejskih voda. Jednom rečju, apsolutno nije bilo potrebno govoriti o čistoti poteza obeju strana.

Pored toga, postojala je dvosmislenost statusa samog „Puebla“: brod je bio označen kao civilno plovilo, a na brodu su bili vojnici i svi zadaci koje su obavljali bili su isključivo vojne prirode.

U međuvremenu, Amerikanci su preduzeli određene mere. Predsednik Lindon Džonson najavio je delimičnu mobilizaciju rezerve, flotila na čelu sa nosačem aviona „Enterprajs“ krenula je ka obalama Koreje, a trupe su podignute u stanje najviše borbene gotovosti. Jedna od varijanti u razmatrana u Pentagonu bila je i bombardovanje sopstvenog broda — tako da su Amerikanci želeli bar da unište elektronsku opremu koja je ostala na „Pueblu“.

Pjongjang je, na drugoj strani, zapretio da će zarobljeni mornari biti streljani ako Amerikanci pokrenu bilo kakvu vojnu operaciju. Kim Il Sung je, generalno, stoički gledao na mogućnost novog rata u Koreji i verovao da bi to samo pomoglo i ubrzalo ujedinjenje severa i juga zemlje.

Međutim, u Sovjetskom Savezu se veoma nervozno gledalo na ovakve perspektive. Trajao je rat u Vijetnamu, a širenje vatre na ostatak Istočne Azije i još neke zemlje tadašnjeg socijalističkog bloka, Brežnjevu nije izgledalo kao savršena budućnost.

Američki predsednik Lindon Džonson je u tom trenutku takođe žarko želeo da se izvuče iz veoma neprijatne situacije, ali i da sačuva obraz. Međutim, i severni i južni Korejci bili su mnogo nezavisniji i militantniji nego što bi se i moglo zamisliti. Oružani incidenti počeli su na granici dve Koreje (izazvani sa obe strane). I sever i južnjaci su bili uzbuđeni i osećali su se moćno, uvereni da će se, u slučaju novog sukoba, SAD i Sovjetski Savez svakako udružiti sa njima i ući u njega svim svojim snagama.

I dok su Amerikanci i obe Koreje zveckali oružjem, diplomate SSSR-a i SAD su bile u intenzivnim pregovorima. Misija SAD je bila da vrati nazad brod i ljude, a zadatak SSSR-a je bio da ubedi obe strane da zakopaju ratne sekire i da ne pokušavaju da reše problem silom.

Problem je bio u tome što su pretnje iz SAD, kako se ispostavilo, imale suprotan efekat u odnosu na ono što je bilo planirano i očekivano. Korejci nisu želeli da rešenje sukoba bude shvaćeno kao znak slabosti, a od Sovjetskog Saveza su tražili ne posredovanje, već oružje. Međutim, razgovori između Moskve i Pjongjanga, s jedne strane, i Moskve i Vašingtona, s druge strane, doveli su do zaključka da niko nije spreman da pređe crvenu liniju.

Obe strane su uveravale u svoje miroljubive namere, a istovremeno su bile spremne da unište jedna drugu, pri čemu je Kim Il Sung želeo da to uradi rukama Sovjetskog Saveza. Istovremeno, dok je sekretar Centralnog Komiteta KP SSSR Boris Ponomarjov bio u Pjongjangu, u Moskvi je pregovorima rukovodio premijer Aleksej Kosigin uporno pokušavajući da ublaži stavove obe strane, šaljući note i stalno održavajući kontakte između Pjongjanga i Vašingtona.

Uspeh pregovora činio se skoro nerešivim zadatkom: SAD su zahtevale povratak ljudi i tehnologije, Severna Koreja je tražila izvinjenje, a sa obe strane se očekivalo da će onaj drugi  partner u razgovorima prvi početi deeskalaciju i prvi se povući. Pored toga, isti nivo miroljubivosti pokazala je i Južna Koreja. Seul je pozvao američke vojnike, a o verziji sa razmenom zarobljenika za političke zatvorenike  osuđene zbog socijalističkih stavova u Južnoj Koreji, nije se ni razmišljalo.

Na samom kraju, sa sovjetske strane je usledilo dejstvo „teške artiljerije“ u vidu Leonida Brežnjeva. Pokazalo se da lik starca iz vica koji se jedva drži na nogama nema baš mnogo veze sa još prilično energičnim generalnim sekretarom sa kraja ’60-ih godina. Brežnjev je dosta oštro i jasno pokazao Korejcima da je izuzetno teško da SSSR podrži Severnu Koreju kada ta strana ne želi dogovor i nije spremna na kompromis.

U martu se, u direktnim američko-korejskim pregovorima, konačno došlo do kompromisa: Amerikanci su, u zamenu za oslobađanje posade, potvrdili činjenice o izviđačkim aktivnostima broda „Pueblo“ pored obala Severne Koreje. Na kraju, godinu dana nakon zarobljavanja „Puebla“, vlasti Severne Koreje su predale mornare i telo poginulog u zamenu za faktičko priznanje špijunske delatnosti u svojim teritorijalnim vodama.

Što se Severne Koreje tiče, sve je bilo jasno: mala republika je ponovo „bacila na kolena SAD“. Zarobljeni brod je pretvoren u muzej — „Pueblo“ se i danas nalazi u Severnoj Koreji. Istovremeno, u SAD je sprovedena velika istraga. Kapetan Bučer je završio na sudu. Međutim on je na suđenju izneo niz veoma razumnih argumenata.

„Pueblo“ nije zaštićen na složenom i opasnom zadatku, na brodu nije bilo uređaja koji bi kamuflirali tajnu opremu, posada se sastojala isključivo od regruta i, što je najvažnije, on je o svim ovim problemima izvestio pretpostavljene pre nego što je isplovio, ali su njegovi apeli jednostavno ignorisani. Slučaj se završio oslobađanjem Bučera od odgovornosti.

S aspekta SSSR-a, sovjetska diplomatija je postigla veoma ozbiljan uspeh, a zahvaljujući kombinaciji rigidnosti u pravim pitanjima i spremnosti za kompromis uspela je da spreči novi rat u Istočnoj Aziji.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike