Razočarani stanjem u svojoj zemlji, Turci se odseljavaju

Kada se Dilara pre pet godina iz Turske odselila u Dubai, njeni prijatelji su smatrali da je pogrešila. Turska je tada rasla „kineskim tempom“, kulturna scena je bila živa, a odnosi sa Zapadom srdačni.

Ali, situacija se od tada promenila. Dilara čije ime je u ovom tekstu promenjeno da bi sačuvala anonimnost, kaže da joj sada prijatelji šalju biografije jer više ne žele da ostanu u Turskoj, posebno posle referenduma 16. aprila o jačanju nadležnosti predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji mu omogućava da ostaje na vlasti sve do 2029. godine.

Sve više visoko-obrazovanih Turaka odlučuje da emigrira, i taj broj raste već nekoliko godina, te sada predstavlja „pravi problem za zemlju“, kaže sociološkinja Ulas Sunata, stručnjakinja za migratorne tokove koja naglašava da nema zvaničnih podataka o tome.

Odlazak mladih stručnjaka iz raznih oblasti postavlja ekonomska, ali i socijalna i pitanja kulture, jer su oni nosioci „univerzalnih vrednosti kao što su ljudska prava, te (njihov odlazak) podrazumeva slabljenja tih vrednosti“ u Turskoj, naglasila je Sunata.

Desetak Turaka s kojima je AFP razgovarao o njihovoj nameri da se isele, i oni koji su to već uradili, svoju odluku objašnjava nedostatkom mogućnosti za zapošljavanje u svojoj zemlji, kršenjem individualnih sloboda i jačanjem konzervativnosti.

Turska ima snažan privredni rast – 5,1% u drugom kvartalu 2017, a Ankara naglašava posvećenost izgradnji jake ekonomije zasnovane na inovacijama i investicijama.

Ali, stopa nezaposlenosti je visoka (10,2% u junu 2017), posebno među mladima (20,6% od 15-24 godina), a kritičari insistiraju da je budućnost mladih neizvesna zbog nejasne sudbine ekonomskih reformi.

Erdogan je krajem jula rekao da „odliv mozgova“ utiče na sve muslimanske zemlje: „Gubimo naše najinteligentnije studente u korist Zapada“, rekao je on, ne pominjući Tursku.

„Moramo što pre sprovesti mere za sprečavanje odliva mozgova kojim se otvara put za pustošenje našeg naučnog i intelektualnog sveta“, dodao je šef turske države.

Dilara koja radi u digitalnom marketingu, najpre je samo želela da radeći u Dubaiju obogati svoj CV iskustvom u inostranstvu.

„Želela sam mnogo puta da se vratim, ali svaki put bi me obeshrabrili događaji u Turskoj“, kaže ona, navodeći brutalno gušenje antivladinih protesta 2013. i terorističke napade u poslednje dve godine.

Situacija se pogoršavala s jačanjem velike čistke posle pokušaja državnog udara jula 2016. godine, uz hapšenje više od 50.000 ljudi i otpuštanje više od 140.000.

Jedan 33-godišnji profesor engleskog od pre nekoliko meseci se priprema da s porodicom – ženom i sinom, napusti svoju zemlju. On kaže da „zaslužuje bolje uslove za život“ i pita: „Zašto bih trpeo ako su mogućnosti drugde bolje? Šta da radim u zemlji u kojoj nema pravde?“.

Jedan 26-godišnji režiser planira da se preseli u Pariz jer „u Turskoj više nema prostora za nezavisne filmove“, a kaže i da je Ministarstvo kulture „ultrapolitizovano“ i da su režiseri koji su „pro-Erdoganski“ privilegovani pri dodeli subvencija.

Nervoza je i u akademskom svetu, koji je jedna od meta čistke. Više od 5.500 naučnika je otušteno dekretom za koji su saznali jer ga je prošlog meseca objavio dnevnik „Hurijet“.

Stanje je takvo da, ako neki univerzitetski stručnak „izrazi i najmanje političko mišljenje, rizikuje“, rekao je jedan 28-godišnji Turćin u Montrealu, gde je, protivno prvobitnom planu, odlučio da ostane posle sticanja doktorata. „Bilo bi izuzetno smelo da danas započnem univerzitetsku karijeru u Turskoj“, rekao je on.

Sagovornici AFP kažu da je odseljavanje u inostranstvo sve češća tema u razgovorima, pre svega medju diplomcima.

„Veće su šanse će oni biti prihvaćeni u zemlji u koju odu“, kaže Sunata. „Odlazak podrazumeva rizike, a to mogu da podnesu pre svega mladi, diplomci“.

Uz to procedura odlaska je dugačka i naporna.

Jedan istoričar, od nedavno nastanjen u Francuskoj, pošto je dugo predavao na jednom od najprestižnijih univerziteta u Turskoj, morao je da čeka četiri godine da završi svoj projekat i dobije posao u inostranstvu.

„Nadam se da nikada neću morati da se vratim u Tursku“, rekao je on u telefonskom razgovoru sa AFP.

Ali, jedan gradjevinski inženjer u Ankari kaže da je odustao od odlaska u inostranstvo gde su mu već mnogi prijatelji: „Volim svoju zemlju i ne želim da je prepustim konzervativcima! Osećao bih se kao da bežim“.

(Beta)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.