U trendu

Sećanje na noć kada je u Aušvicu ubijeno 4.000 Roma

BON – U noći 2. avgusta 1944. godine u nacističkom koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau ubijeno je četiri hiljade Roma, navodi „Dojče vele“ (DW).

Nemački međunarodni radio prenosi priču tada desetogodišnjeg Mana Helenrajnera iz Minhena koji je nedugo pre toga sa porodicom prebačen u drugi koncentracioni logor.

Mano Helenrajner hoda uspravno. Ovaj 84-godišnjak pozdravlja posetioce već pred svojom kućom u bavarskom Metenhajmu, osamdesetak kilometara istočno od Minhena. Na stepeništu su okačene fotografije na kojima on nemačkim predsednicima Kristijanu Vulfu i Joahimu Gauku pokazuje svoj zatvorenički broj iz Aušvica: Z 3526.

Z znači „Zigeuner“ (Ciganin) – pod ovim pojmom su nacionalsocijalisti u Nemačkoj označavali i progonili pripadnici najveće evropske manjine. „Broj svi žele da vide“, kaže on i podiže rukav. Najpre je jako smršao, kaže dok mu noge drhte. „To su živci, što ne čudi s obzirom na to šta su vam uradili“, rekao mu je njegov lekar.

U noći sa 2. na 3. avgust 1944. je raspušten „Ciganski logor“ u okviru Aušvica. Muškarci, žene i deca su gušeni u gasnim komorama, tela su spaljena. Istoričari iz Muzeja Aušvic sada su otkrili da je u toj noći umrlo najmanje 4.000 ljudi, a ne 2.900 kao što se do sada pretpostavljalo.

Mano Helenrajner je sa roditeljima i sestrom nedugo pre toga premešten u koncentracioni logor Ravensbrik. Izgubio je brojne rođake u Aušvicu: „Rođake i njihovu decu, tetke i moju siromašnu baku, koju sam toliko voleo – i ona je ugušena gasom.“ Tokom nacizma je ubijeno ukupno 36 članova njegove familije.

Njegova majka je imala i jevrejske pretke. „Ja sam pravi mešanac“, kaže on. Iz majčine porodice je umrlo više od 100 ljudi. U Aušvic ovaj 84-godišnjak više ne putuje jer ga to opterećuje.

Kada ga preplave sećanja ponovo čuje krike iz koncentracionog logora. Mrtvi iz Aušvica dobijaju glas i postaju vidljivi – usred dnevne sobe sa antičkim bavarskim nameštajem. „Kada su deca umirala, majke su vrištale. A onda su ih oni uzimali i jednostavno bacali na gomilu“, seća se on brutalnog režima logorskih stražara.

Njegov rođak i on, u to vreme osnovci, nosili su mrtve, uključujući i jedno malo dete. „Video sam glavu“, kaže Mano. Vidi je i danas. „Jedna tako mala glava!“ Leševi su bili nagomilani. „Gomila mrtvih je bila visoka kao moj plafon“, kaže on i pokazuje bolnim pogledom na plafon u sobi kao da ih sve vidi gore.

S jedne strane bi rado sve zaboravio, „ali sve se stalno vraća“, kaže Helenrajner. Njegova supruga govori o noćnim morama u kojima je imao skoro neljudske krike. Suprug je zahvalno gleda i kaže: „Ona je mnogo toga prošla sa mnom.“

Herman Mano Helenrajner se zbog toga aktivno angažuje protiv zaborava. Održao je brojna predavanja, često pred školskim razredima kako bi „mladi Nemci znali šta smo pretrpeli u koncentracionim logorima i da je to bio zločinački sistem“. Neki učenici su plakali, neki su aplaudirali, jedna devojčica ga je jecajući zagrlila. Za svoj rad je primio orden za zasluge.

Iz razreda u Minhenu je Mano često bežao i skrivao se u crkvi iza oltara. Učitelj ga je šikanirao iako nije izgledao kao Rom. „Učitelj je bio pravi mali nacista.“ Otac Johan Helenrajner je imao prevozno preduzeće sa konjskom zapregom, baš kao i njegov brat.

Kada je počeo Drugi svetski rat, otac je počeo da služi u Vermahtu, a porodica se preselila na selo. Mano se igrao sa decom seljaka. „Nisam znao da sam Ciganin“, priseća se on. Njegova baka bila je međutim pretučena kada je tumarala okolo da bi prodala robu poput dugmadi, konca i čipke.

U „Ciganskom logoru“ svi su poznavali obližnje krematorijume, vatru iz dimnjaka, miris spaljenog mesa. 1944. godine, kada je logor trebao da bude zatvoren, porodica Helenrajner je spadala u one koji su planirani za prebačaj u drugi logor.

Kada su članovi porodice sedeli u vozu, lokomotiva je krenula natrag u pravcu krematorijuma. Svi su glasno vrištali: „Mislili smo da će nas ugušiti gasom“, objašnjava Mano. A onda je voz ipak krenuo u prvobitnom pravcu. Preživeli su duboko disali, zvučali uzbuđeno. „Mama i tata, svi su vrištali. Tako nešto se nikada ne sme ponoviti!“, kaže Mano.

Stalno prekida samog sebe: „Uopšte se ne može ispričati kako je zaista bilo u Aušvicu, u koncentracionom logoru. Bilo je mnogo gore nego što vam pričam.“

(Tanjug)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike