Šta nas čuva od svetskog rata?
Događaji se smenjuju kao na traci, jedna vest briše drugu. Iz pamćenja gledalaca još nije iščilela slika suzdržanog rukovanja Baraka Obame i Vladimira Putina u UN, a usledila je nova udarna vest – Rusi bombarduju Siriju. Dvojica predsednika pri istorijskom susretu očigledno su suspregnuli međusobne animozitete i sklopili „nesrdačni dogovor”, kako ga pojedini analitičari nazivaju, čiji je proklamovani cilj konačno uništenje Islamske države. Od momenta kad su prve ruske rakete pogodile mete u Siriji ne prestaje prepucavanje između Moskve i Vašingtona o istinskim motivima intervencije. Obe strane zveckaju oružjem, uz uredno sasluživanje svojih manje moćnih saveznika. Sve češće čuje se pitanje: da li je to svet na pragu novog globalnog sukoba?
Nižu se paralele sa dva svetska rata, a neki autori upozoravaju da je planeta zbog sukoba u Ukrajini i sada u Siriji najbliže novom sudaru civilizacija, još od vremena kubanske raketne krize 1962. Poredak nalik današnjem opisivao je i istoričar Kristofer Klark, baveći se uzrocima Prvog svetskog rata u studiji „Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914”, koja je ovde podigla mnogo prašine. Klark sugeriše da su velike sile, poput mesečara, uhodale u dotad najveću svetsku klanicu. Sličan somnabulni scenario i sada lebdi u vazduhu, ali sve su prilike da granica posle koje nema povratka, ipak, neće biti pređena. Insistiranje na paralelama iz prošlosti, uostalom, moglo bi biti jalov posao pun nepreciznosti, i pre je očekivano da se tragični istorijski događaji opet ponove – kao farsa.
Ulozi su previsoki i glavni akteri u Kremlju i Beloj kući očigledno su spremniji za još jedan rat preko posrednika (proxy war) nego za direktno sučeljavanje. Ukoliko bi još postigli da zaraćenim stranama prodaju oružje – idealno! Retkost neće biti ni incidenti poput onog u kojem ruski lovci-bombarderi „slučajno” uđu u vazdušni prostor Turske, članice NATO-a. Kao da čujemo eho hladnoratovske metodologije, kada su sovjetski avioni testirali „tajming” reagovanja Zapada, a isto je činio i NATO. Igra nerava i opipavanje pulsa protivnika. Severnoatlanska alijansa odgovorila je da će stati uz svoju članicu i najavila jačanje svog prisustva u Baltičkim zemljama, Ukrajini i Poljskoj. Baš kao u slučaju ukrajinske krize, Putin je, protiveći se širenju NATO-a na istok, nehotice razdrmao Alijansu iz dremeža koji je pretio da postane dubok san.
Analiza dva slučaja – Ukrajine i Sirije – kada je Rusija smogla snage da se suprotstavi dotad neprikosnovenoj politici Zapada, otkriva da oba bloka pribegavaju sličnoj taktici: sopstvene postupke pravdaju kao defanzivne odgovore na neprijateljske provokacije. Kriza u Ukrajini je na svom vrhuncu ipak bila potencijalno opasnija, iz prostog razloga što se odigrava u ruskom dvorištu. Veliki igrači posebno su osetljivi na neprijateljska grupisanja u blizini svojih granica. Pokazala je to kubanska, a potvrdila je i ukrajinska kriza. SAD su, pod okriljem Monroove doktrine, gotovo dva veka smatrale Latinsku Ameriku svojim „dvorištem”, što im je bilo pokriće za više od 70 direktnih vojnih i tajnih intervencija u tom regionu. A Rusi će na prilike u nekadašnjim sovjetskim satelitima, a danas članicama NATO-a i Evropske unije, uvek motriti s posebnim podozrenjem.
Dodatnu nervozu u ionako napete odnose unosi odluka NATO-a, doneta posle ruske provokacije u Turskoj, da na istok Evrope pošalje 150 vojnika. Rezultati istraživanja vašingtonskog centra za ispitivanje javnog mnjenja „Pju” pokazuju da su Amerikanci najagilniji kada je u pitanju poštovanje Člana 5. Vašingtonskog ugovora, odredbe o kolektivnoj odbrani članica NATO-a. Po tom članu, napad na jednu zemlju članicu smatra se napadom na ceo savez, a ukoliko bi napad izvela Rusija, odgovor američke vojske podržalo bi 56 odsto građana SAD, dok je na sličnom fonu raspoloženje javnog mnjenja i u Kanadi, Velikoj Britaniji i Poljskoj. Stav najjače zemlje u NATO ne dele, međutim, sve ostale članice. U još većem procentu od Amerikanaca, ali za suprotnu opciju, odnosno ignorisanje ruskog napada na neku drugu zemlju Alijanse, glasalo bi 58 odsto Nemaca, a gotovo identičan stav stav imaju Francuzi, Italijani i Španci.
Da je na velikoj sceni nešto počelo da se menja, postalo je jasno 2013, kada je Moskva uspela da zaustavi maltene već do kraja isplaniranu vojnu intervenciju Zapada u Siriji. To je faktički postavilo kamen međaš, koji je označio kraj projekta „Paks amerikana”, uređivanja svetskog poretka pod neprikosnovenom paskom Vašingtona, u koji Moskva nije mogla da se uključi najmanje dve i po decenije.
I dok su svi reflektori upereni u najnoviju etapu nadigravanja između Amerike i Rusije, ispod radara ostaje još jedan veliki igrač. Treći svetski rat, ukoliko ga bude, vodiće se između SAD i Kine, upozorava Džordž Soros i poziva da se takav scenario predupredi jačanjem veza na relaciji Vašington–Peking. Američki milijarder se i ne trudi da sakrije netrpeljivost prema Kremlju i njegovom gospodaru i svestan je rizika po trenutni odnos snaga u svetu ukoliko dođe do saveza kineskog i ruskog predsednika. Za sve to vreme Kina, u skladu sa svojom poslovičnom strpljivošću, pažljivo posmatra i odmerava odnose snaga i ne bi bilo iznenađenje da iz celog zamešateljstva izađe kao najbolje plasiran igrač. Sa Rusima deli odbojnost prema stranim intervencijama u unutrašnja pitanja nezavisnih zemalja, ali i interesovanje za energetske aranžmane. Amerikanci su, međutim, važni zbog ekonomskih veza i tehnološke saradnje.
Jednačinu o trećem svetskom ratu nije moguće postaviti ako se u nju ne uključe i svi oni regioni za koje je globalni sukob već uveliko počeo. Ujedinjene nacije velikim ratom smatraju onaj koji odnese više od 1.000 žrtava godišnje. Takvih je ratova u ovom trenutku najmanje deset: Sirija, Irak, Avganistan, Pakistan, Nigerija, Ukrajina, Južni Sudan, izraelsko-palestinski konflikt, Somalija, Jemen, a ne treba potceniti ni konflikte u Libiji, Sudanu, Ugandi, Egiptu…
Pojedini su u permanentnom ratnom stanju toliko dugo da je za njih besmislena diskusija hoće li biti novog svetskog rata. Spoznaja da svi životi ne vrede podjednako odslikava se i na slučaju izbegličke krize, koja je, uz sve svoje užase, uspela da se zadrži u udarnim vestima i na naslovnim stranama svega nekoliko dana. Stoga možda licemerno zvuči licitiranje o počecima novog globalnog konflikta, kada iz podteksta izbija pravo pitanje: Kad kažeš treći svetski rat, zašto misliš na sukob Amerikanaca i Rusa?
Zapadna civilizacija, ubeđena u svoju superiornost, ne priznaje takozvane „periferne” ratove koji se ne vode na njenom tlu. Više od 500 miliona ljudi u neuralgičnom pojasu od Nigerije na zapadu do Pakistana na istoku verovatno nema ni malo dvojbi da je svetski sukob uveliko počeo.
Tretirajući ostatak sveta kao sfere svojih interesa, Moskva i Vašington ne bi trebalo da, zavedeni osećajem sopstvene veličine, ignorišu prilike „na terenu”. Vekovno rivalstvo između sunita i šiita na Bliskom istoku može delovati kao plodno tlo za kapitalizovanje spoljnih interesa koji računaju na faktor surevnjivosti među lokalcima. Ipak, vojne intervencije na koje su ekskluzivno pravo dugo polagale SAD, a koje su postale okidač za bujanje antiamerikanizma u islamskom svetu, mogle bi da budu klizav teren i za Rusiju. Treći svetski rat, prema ocenama nekih teoretičara, ne bi se vodio „prsa u prsa”, a istaknuto mesto imao bi upravo terorizam.
Ne umiruje zato poruka Ruske pravoslavne crkve da Moskva u Siriji vodi „sveti rat” protiv džihadista Islamske države. Previše podseća na „krstaški rat” koji je u Iraku poveo Džordž Buš.
(Dragan Vukotić, Politika)
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.