Divlja krv

J. T. 21. april 2011. 00:00

Žanr: istorijska drama
Trajanje: 148 min.

Glavne uloge:	Monika Beluči (Monica Bellucci), Luka Cingareti (Luca Zingaretti), Alezio Boni (Alesio Boni)
Scenario:	Marko Tulio Đordana (Marco Tullio Giordana), Leone Kolona (Leone Colonna), Enco Ungari (Enzo Ungari)
Režija:	Marko Tulio Đordana (Marco Tullio Giordana)

SINOPSIS
U zoru 30. aprila 1945. godine, pet dana posle oslobođenja, u predgrađu Milana pronađena su beživotna tela Osvalda Valentija i Luize Feride, čuvenog glumačkog para iz vremena Musolinijeve diktature. Idoli publike i najveće zvezde filmova koje je podržavao fašistički režim s lakoćom su igrali uloge varalica i bezdušnih žena i neprestano skandalizovali malograđansku Italiju. Zavisni od droge i skloni seksualnom promiskuitetu, živeli su život perverzniji od onog na filmu.
O FILMU
"Divlja krv" govori o poznatim italijanskim glumcima Luizi Feridi i Osvaldu Valentiju, koje je podržavao fašistički režim. Pod optužbom za kolaboracionizam i mučenje partizani su ih streljali odmah po oslobođenju zemlje.
Posle primirja, 8. septembra 1943. godine, kada je zemlja podeljena na dva dela, pobegli su na sever i pridružili se takozvanoj Republici Salo, poslednjoj inkarnaciji Musolinijevog ludila. Prvo su otišli u Veneciju s namerom da tamo snimaju, a zatim se u Milanu pridružili bandama koje su činile velika zlodela. Međutim, teško je bilo razlučiti šta su bile glasine, a šta istina; čak su i sami partizani bili rezervisani prema optužbama protiv ovog para. Valenti je tvrdio da su sve otužbe izmišljene, pogotovu što nije bilo direktnih dokaza da su njih dvoje lično činili zlodela. Ipak, bliskost sa zločincem Pjetrom Kohom i legenda o podrumu njegove vile u kome je slavni par navodno učestvovao u monstuoznim torturama učinili su svoje.
Valenti se u jednom momentu okrenuo Pjetru Marozinu, komandantu partizanske Pasubio brigade, nadajući se oslobađanju od optužbi. Marozin je bio vrlo kontroverzna figura u pokretu otpora, pragmatičan i nimalo nežan čovek. Primio je u svoje redove Valentija, a kasnije i Luizu. Prvo je pokušao da ih iskoristi za razmenu zarobljenika, ali su pregovori s Nemcima propali. Nije odmah ispunio naređenje o njihovoj egzekuciji koju je doneo severnoitalijanski oslobodilački komitet, već ih je prebacio na farmu u predgrađu Milana.
Možda je želeo da proceni tadašnja previranja ili da dobije na vremenu. Ostale glasine, koje nikada nisu dokazane, upućuju na to da je najviše bio zainteresovan za Luizin nakit. Na kraju ih je doveo u Milano i streljao u noći 29. aprila. Prethodnog dana na milanskom trgu Pjacale Loreto izložena su beživotna tela Benita Musolinija, njegove ljubavnice Klare Petači i nekolicine visokih fašističkih oficira.
Tokom kratkog boravka u pritvoru niko nije došao da ispita ovaj glumački par. Presudna je bila njihova "legendarna priroda", više nego sporni događaji ili određena svedočenja. Oni su se često ponašali kao da su iznad svakog zakona, poričući zdrav razum i granice pristojnosti, bivajući čak i ponosni na svoju sumnjivu slavu. Bilo je malo važno da li su sve radili iz narcizma, usled nedostatka rasuđivanja ili želje da uđu u visoko društvo. Morali su da plate i budu primer za ostale.
O ovom filmu reditelj Marko Tulio Đordana kaže: "Scenario za ovaj film počeo sam da pišem posle svog prvog filma – ‘To Love the Damned’. Na kraju sedamdesetih ništa nije izgledalo tako sumorno kao priča o dvoje glumca koje su podržavali fašisti i koji su ubijeni odmah posle oslobođenja. Jedino što je postojalo u to vreme o Valentiju i Feridi bila je knjiga Alda Lualdija ‘Morire a Salo’, prvi pokušaj rekonstrukcije događaja.
"S obzirom na to da je bilo dosta ljudi koji su bili direktno povezani s tim, pokušao sam da ih intervjuišem. Neki su me izbegavali, dok su drugi bili vrlo pričljivi i hteli da izbace to iz sebe. Bilo je potrebno više od 25 godina da se snimi ovaj film. Troškovi su bili najveći problem. Na početku moje karijere bilo je nemoguće naći nekog ko bi investirao sav taj novac u mene. Dva ili tri puta sam čak počinjao pripreme za snimanje. Televizija apsolutno nije želela da se uključi u projekat smatrajući ga opasnim. Fašizam, Republika Salo, seks, kokain, partizani koji streljaju bez suđenja, bio je to najbolji način da se pronađe samo nevolja.
"Film je mogao biti ponuđen američkim zvezdama i biti snimljen na engleskom, ali nisam mogao to da dozvolim. Ovo je suviše naš, italijanski film. Svih ovih godina pitao sam se da li uopšte ima smisla snimiti ga. Jednom prilikom bacio sam sve verzije scenarija koje sam imao u kući. Srećom, prijatelj je sačuvao kopiju."
"Divlja krv" premijerno je prikazana na Kanskom festivalu 2008. godine na specijalnoj projekciji u glavnom programu, van konkurencije za nagrade.
Oficijelni sajt