Britni Spirs i granice dobrog ukusa
Nimalo neočekivano, novi album Britni Spirs zakucao je na vrh liste najprodavanijih albuma u SAD već prve nedelje na tržištu. Posle četiri godine i neuspele rehabilitacije, Britni je odlučila da se ponovo oproba u svom zanatu. Zapravo, nije jasno da li je ona odlučila, ili su umesto nje odlučili drugi, jer je njen kreativni udeo u stvaranju novih pesama minimalan. Više ljudi potpisuje muziku, tekstove i produkciju, dok se njeno ime pominje samo dva puta.
To je i razumljivo ako se uzme u obzir kroz kakav je pakao prošla i još uvek prolazi. Naime, priča se ne završava mnogo puta ponovljenim sagama o lečenju od zavisnosti i nervnim slomovima. Nakon što joj je oduzeto starateljstvo nad dvoje dece, Britni nastavlja da upada u probleme. Do sada je uspela točkom automobila da pređe preko noge jednog fotografa i jednog policajca. Isprovocirala je još jedan sudski postupak protiv sebe ne plaćajući ugovoreni procenat bivšem menadžeru. A sada su i oni koji su je sažaljevali počeli da se pitaju ima li to smisla. Na sudskom postupku koji se vodi za utvrđivanje starateljstva nad decom iz njenog braka s plesačem Kevinom Federlinom predočila je sudu dokument s detaljnim pregledom svojih mesečnih troškova. Prema tom dokumentu, ukupni mesečni troškovi zvezde u poodmaklom stadijumu rasula iznose 350.000 dolara, a od toga 85.000 odlazi na medicinske troškove. Za nekoga ko toliko para ulaže u svoje zdravlje, Britni ne izgleda baš dobro.
Album koji se pojavio u prodaji poslednjih dana oktobra nosi naziv „Blackout“. Dvanaest pesama koje predstavljaju Britnin povratak na scenu mogu poneti razne epitete, ali nikako da su kvalitetne. Dens/pop nije muzika od koje se očekuje kvalitet, ali postoji neka donja granica koju niko ko drži do sebe ne bi trebalo da pređe. Na omotu albuma potpisano je čak devet producenata, što dodatno zbunjuje, jer nijedna pesma ne odskače od koncepta koji se ukratko može opisati kao „muzika za decu, s tekstovima za odrasle“. To je recept koji u popularnoj muzici kruži već decenijama, ali kako bi i dalje imao efekta, svakoj novoj generaciji „korisnika“ mora se ponuditi jača doza. Kada se uzme u obzir to da su „korisnici“ Britnine muzike u velikom procentu mlađi od 18 godina, jasno je zašto se određeni broj muzičkih kritičara okomio na ovaj album, ne trudeći se ni da se osvrne na samu muziku.
Veći deo muzičke kritike je ipak pozitivno ocenio „Blackout“, a evo i zašto. Zvuk na albumu je neka vrsta omaža elektro-popu 80-ih. Imitirajući način na koji su se producenti iz onog vremena dovijali da dobiju novi zvuk za „generaciju Iks“, producenti ovog albuma pokušali su da pomere današnje granice. U tome ipak nisu uspeli, ali su uspeli da sastave jedan kolaž od otpadaka nečijih eksperimenata s novim elektronskim zvucima, koji nema drugu vrednost, osim, eventualno, kao podloga za igru. Ali, više od toga verovatno i nije potrebno.
Koristan link
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.