Oštre kritike na račun „Nemanjića“: Očajan promašaj velike teme

Međuratni Beograd oživeo je tokom dva meseca emitovanja napete priče „Senke nad Balkanom“, i posle početnih rasprava na temu treba li igrana serija da uči gledaoce istoriji ili da ponudi dobro uobličenu fikciju – ostali smo u iščekivanju nove misterije. U međuvremenu, javni servis RTS u novogodišnjoj noći je prikazao prvu epizodu dugo najavljivanih „Nemanjića“, i izazvao lavinu komentara. Mahom negativnih, koji navode na pomisao da bi ovaj „istorijski“, najveći produkcijski poduhvat u istoriji RTS, mogao postati i najveći promašaj od postanka ove televizije.

Svakako toliko oštre reakcije, ali ni interesovanje, ne bi doživeo televizijski projekat koji bi se prihvatio neke za sve nas manje značajne teme. I sam način na koji su „Nemanjići“ najavljivani kao serija koja će promeniti sliku o Srbiji, podigao je očekivanja do „istorijskog maksimuma“ – pa je i pad na zemlju bio tim bolniji. Beskrajna je lista zamerki koje se odnose na gotovo sve aspekte serije, od govora junaka i jezika koji koriste, preko loše glume, efekata i uopšte „jeftinog“ opšteg utiska (prilično skupe) prve epizode.

Gde je uopšte granica između istorije i fikcije, pogotovo kada je reč o ovakvim, za jedan narod „najvećim“ temama, poput davnog spektakla „Boj na Kosovu“ – po drami za koju je Simović izjavljivao da je „imao utisak da ju je pisao u prisustvu cele nacije, a tako se ne može napisati ništa dobro“.

Pisac Milovan Vitezović, autor scenarija za nezaboravnu seriju „Vuk Karadžić“ koja je, u režiji Đorđa Kadijevića, (p)ostala jedna od najsvetlijih tačaka u istoriji serijske produkcije naše televizije, za sebe kaže da „pristupa istorijskim temama u baš istorijskom smislu“.

– Trudim se da spoznam sve što se može spoznati, kako o temi tako i o ličnostima – kaže Vitezović za „Novosti“. – Tragam i za prikrivenim istinama, da bih postizao istorijsku i dramsku intrigu. Staram se pritom da istorijsku istinu ni u čemu ne izneverim, jer bih time izneverio osnovne razloge dela. Vodim računa da u stvarnim istorijskim scenama budu dokazani glavni akteri. Ali, ako mi, recimo, neko baš treba za određenu scenu, iz razloga glavne ideje, a za koga nemam dokaza da je baš bio tu u tom momentu, uzeću ga pod uslovom da nema dokaza da je bio negde drugde. To mi se dešavalo u pisanju serije „Vuk Karadžić“, ali sam za ovakvo postupanje imao veliku saglasnost stručnog konsultanta prof. dr. Miodraga Popovića, najboljeg Vukovog, tada živog, biografa, prenose Novosti.

Dijaloge i gestove, kaže Vitezović, uz uverljive osnove koristi za oblikovanje karaktera, te su junaci u isti mah i istorijski i njegovi:

– Za jezik u dijalozima koristim jezik istorijske epohe, koliko god je to moguće, s obzirom na mogućnosti razumevanja današnjih gledalaca. Ako ga ne mogu rekonstruisati, onda uzimam književni, normativni, standardni srpski jezik. To sam uradio po savetu akademika Pavla Ivića kad je trebalo odrediti srpski jezik Jerneja Kopitara u seriji „Vuk Karadžić“.

Pisac Vladimir Kecmanović nije želeo da komentariše „Senke nad Balkanom“ u kojima je direktno učestvovao kao deo tima scenarista (i kao glumac), ali je „Nemanjićima“ i te kako razočaran – i kao jedan od autora književne trilogije o toj vladarskoj porodici, ali i kao gledalac.

– Mislim da je za obe serije presudan umetnički doživljaj – kaže Kecmanović. – Kada je reč o „Nemanjićima“, taj doživljaj je očajan, sve je urađeno ispod svih očekivanja, koja u mom slučaju nisu bila preterana. Mnogi ističu da je kostim urađen dobro, i neki glumci bi verovatno bili bolji da su postavljeni u drugačiji kontekst. Žao mi je, pre svega zbog toga što je na ovaj način jedna tako velika i važna tema upropašćena za dugo, jer je se bar dvadeset godina posle ovoga niko neće ponovo prihvatiti.

Emir Kusturica kaže da je sve u percepciji gledaoca, i da su polemike koje se ovih dana vode oko serijala „Senke nad Balkanom“ i „Nemanjići“ samo otvorena pitanja.

– Mislim da te serije sigurno nisu takve kako ih optužuje deo javnosti, i siguran sam da oni koji o njima tako oštro i kritički raspravljaju lako „progutaju“ nešto što je pet puta formalno lošije izvedeno, i pet puta gore od onog što njih direktno dira. Ali, utoliko je taj cirkuski svet filma, odnosno TV serija, jedan prostor u kojem se sloboda izražavanja najviše ocrtava. Ono što je problematično jeste to što gledaocima sada sve liči na rijaliti, i kad se pojave filmske priče, onda i oni koji ih gledaju i oni koji ih proizvode imaju veliki problem da se odvoje od realnosti u kojoj žive. Toliko sveta priča o „Nemanjićima“, a ja sam siguran da oni nisu tako loši kao što neki o njima govore, zato što je to jedan emocionalni doživljaj nečega što nije ni počelo, nije mu data šansa. Mislim da su sve polemike samo lične percepcije današnjeg gledaoca.

Pisac Dobrilo Nenadić, autor kultnih dela na teme iz srednjovekovne Srbije, veli da je „jedino pravilo da u ovom pogledu nema pravila, mada su se mnogi upinjali da vaspostave jedan za sve obavezujući kanon“.

– Danas, srećom, preovlađuje uverenje da je pisac nezavisna osoba koja po svom nahođenju i na sopstveni rizik stvara svoju umetničku tvorevinu. Prepušten je sebi pa ostaje da bira da svoje pero izda pod najam ili će radije da ostane nezavisan. Jedno mu kajanje ne gine, kako okrene on je na gubitku. Ako piše na istorijske teme, može da bira da se drži proverenih i nespornih činjenica kao nekog komotnog ili tesnog rama, ili pak da pusti svoju maštu na slobodan let iznad kukavičijeg gnezda (iznad nečega što u stvari ne postoji).

Istorijski filmovi ne mogu umetničkom slobodom da pravdaju izvrtanje činjenica, naročito kad je reč o ključnim događajima za istoriju jedne nacije, kaže, za „Novosti“, profesor dr Siniša Mišić, šef Katedre za istoriju srpskog naroda u srednjem veku sa istorijskom geografijom na Odeljenju za istoriju begradskog Filozofskog fakulteta.

Mišić je, sa profesorom Radivojem Radićem, autor knjige „Srbija 1217. – Nastanak kraljevine“ („Evoluta“), objavljene povodom osam vekova otkako je Stefan Nemanjić postao prvi srpski „venčani kralj“.

– Glavni nedostatak pilot epizode serije „Nemanjići – Rađanje kraljevine“ jeste nepoznavanje ili namerno izvrtanje važnijih istorijskih činjenica. Pre svega inistiranje na neistini da je vizantijski car Manojlo gajio neku posebnu ljubav prema Nemanji i da ga je doveo na presto, posle čega ga je nezahvalni srpski veliki župan izdavao. Nemanja kao udeoni knez nije imao ništa manju teritoriju od braće, niti mu je „pravedni Manojlo“ zbog toga poklonio Dubočicu kao što je prikazano. Vizantijski car uopšte nije podržao Nemanju posle, današnjim terminom, „državnog udara“ koji je izveo protiv braće po izlasku iz tamnice u koju su ga bacili. Naprotiv, on je vojno pomagao njih da svrgnu Nemanju, u čemu nisu uspeli. Istorijski, Nemanja nije bio ni verolomni vizantijski sluga, ni primitivac kao što bi neuki gledalac mogao da zaključi iz serije – ogorčen je dr Mišić.

On naglašava da su čak i izbor glumaca i scenografija nesaglasni istorijskim podacima.

– Manojlo nije bio sićušan čovek, kao što dočarava glumac koji ga tumači. Naprotiv on je bio veoma visok i snažan čovek, koji je u boju mogao jednim udarcem da raspoluti čoveka. Vizantijski hroničari savremenici su ostavili svedočanstva i o njemu i o Nemanji za koga navode da je bio divovskog rasta i karakteristične bele kose i brade. Nemanjini sinovi Vukan i Stefan u seriji su prikazani kao deca istog uzrasta, iako je opšte poznato da je Vukan bio znatno stariji. Prikazivanje važnih događaja i retorika podsećaju na niskobudžetne filmove o NOB-u. Na primer, polaganje kamena temeljca za Đurđeve stupove, vladarsku zadužbinu, moralo je da se odvija po strogo utvrđenoj raskošnoj ceremoniji, uz prisustvo najvišeg sveštenstva i plemstva, a ne kao govor predsednika seoske zadruge uz neku gomilicu zarozanih seljana. Ne može Nemanja da se moli kao navijač, a živi u srednjem veku, dobu vere. Mnoštvo je takvih kardinalnih promašaja u prikazivanju istorijskih činjenica – navodi Mišić.

On ističe da RTS nikad nije tražio stručnu pomoć Katedre za istoriju srpskog naroda u srednjem veku.

– Nacionalna televizija, odnosno kreatori serije su odabrali naučne savetnike sami, po nekim privatnim vezama, ali izgleda da ni njih nisu slušali. Umetnička sloboda nije uopšte sporna, upravo pomoću nje igrani film ili serija moraju da dočaraju duh vremena, što je u ovom slučaju potpuno promašeno. Veoma je opasan uticaj ovakve popularizacije istorije. Ilustracije radi, i danas kad pitate većinu ljudi kako je izgledao Karađorđe oni će vam opisati glumca Marka Nikolića koji ga je tumačio. Zato je velika šteta ovako netačno interpretiranje Nemanje i njegovog doba – smatra dr Mišić.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.