Simon the Sorcerer 5: Who’d Even Want Contact?! (2)

D. V. 7. avgust 2010. 00:00

U gameplay-u nema mnogo iznenađenja. Zagonetke su korektne, povremeno zaguljene i većim delom sa zanimljivim rešenjima, iako ćete pre ili kasnije biti primorani da posegnete za besomučnim kombinovanjem inventarskih predmeta dok nešto neočekivano ne upali. Takođe, mada ne u tolikoj meri, prisutno je već standardno okidanje trigger-a i akcija tek kada se odradi određeni preduslov (upotreba krede u kapetanovoj kabini npr.), ponovo je implementiran kvalitetan trostruki hint sistem, koji progresivno nagoveštava, implicira i direktno objašnjava šta treba dalje raditi, upravljački interfejs svodi se na jednostavnu inspekciju ili upotrebu predmeta, uz standardni inventar u donjoj liniji ekrana.
Tortura koju je jedna od najvećih vedeta avanturističkog žanra ponovo bila primorana da istrpi nalepila bi ovom naslovu ocenu istu ili nižu od prethodnog dela da nije vizuelnog aspekta igre, koji predstavlja gotovo jedini razlog da se nastavi s igranjem i otkrivanjem neke nove lokacije ili detalja. Turobni, sivi, ružni i tužni svet iz četvrtog dela sada je stvar prošlosti, a novi nastavak predstavlja dobrodošlo odstupanje od vizuelnog identiteta prethodne igre.
Prvo što pada u oči jesu kvalitetno selšejdovani likovi u igri, s velikim stepenom detalja i izvrsnim senčenjem i izražavanjem reljefa na njihovoj odeći, što predstavlja gotovo idealan primer kako treba da izgleda oživljeni strip (čemu ne odmažu previše njihove grube animacije kretanja i kruta facijalna mimika). Aplauz ide fantastičnim dvodimenzionalnim pozadinama, koje konačno izgledaju onako kako treba da izgleda jedan fantazijski svet u savremenoj avanturističkoj igri.
Nivo detalja, predivan dizajn, fantastično ukomponovane boje i specijalni efekti (odsjaj na predmetima, zamućenja udaljenih elemenata scene i slično) ovoga puta su bez mnogo muke izboksovali titulu verovatno najlepše igre sa 2D grafikom koju u ovom trenutku možete da nađete. Nažalost, tim sveobuhvatnim redizajnom nisu potkačeni i likovi, u smislu da su i dalje predstavljeni u realnim proporcijama (Sajmon je opet stasali tinejdžer koji izgleda glupavo i trapavo u čarobnjačkoj odeći) umesto da sve ima karikaturalni izgled, što bi daleko više odgovaralo i karakteru priče i grafičkom stilu.
Opet, dok su grafički dizajneri sukali rukave, cedili znoj sa čela i ritualno se šibali u tamnicama firme kako bi svoj zadatak odradili za pet plus, audio odeljenje je svoj deo posla prihvatilo uz lakonsko odmahivanje ruke. Većina glasova u igri naprosto je grozna, preglasna, loše intonirana i preglumljena, što, paradoksalno, ide pod ruku s njihovim (odbojnim) karakterima i lošim tekstom koji im je stavljen u usta (da vidimo tog junaka koji neće ekspresno preskočiti rečenice koje izgovara smarajući Svampi). Ljudi zaduženi za vizuelnu prezentaciju igre obavili su svoj posao za medalju, obogatili portfolio i preporučili se za neku buduću sagu Monkey Island-a, ali se čini da će, u svakom drugom smislu, maler pratiti nekada simpatičnog Sajmona u još mnogo potencijalnih nastavaka, sve dok uporni Nemci konačno ne shvate u čemu toliko greše.
Korisni linkovi

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.