Warriors Orochi – demoni na delu
U svetu PC-ja hibridne igre su relativno retke – nisu preterano česte ni u svetu konzola, ali ih ima. Jedan od najboljih primera sigurno je serijal Kingdom Hearts, gde je Square u saradnji sa Disney-em spojio likove iz Final Fantasy-ja i crtanih filmova. Nažalost, ovaj put se ne bavimo pomenutim serijalom, nego igrom Warriors Orochi, koja je spoj svetova iz igara Dynasty Warriors i Samurai Warriors, koji se nedavno prvo pojavio na velikom broju konzola.
Ovakav spoj, mora se odmah na početku primetiti, naginje ka užasu. Vezivni element igre je demon Orochi, koji je uzeo određene periode japanske i kineske istorije i spojio ih u jedno doba kako bi mogao da se bori protiv poznatih ratnika. Priča je samo korak od neimanja ikakve priče, a prezentacija je u klasičnom japanskom stilu, gde se često pitate o rodu likova koje vodite i slušate veoma lošu američku sinhronizaciju, od koje vam jednostavno neće biti dobro.
Warriors Orochi je akciona igra u kojoj vodite tri lika i mlatite sve ispred sebe; u stvari, samo jedan lik je na ekranu, ali u bilo kom trenutku možete ga zameniti jednim od preostala dva kako bi onaj prethodni obnovio energiju. To će biti potrebno, jer se na vas u toku jedne misije sjati blizu hiljadu bezglavih protivnika i nekoliko istaknutijih negativaca, koji nisu toliko opasni zbog svog oružja koliko zbog teksta koji izgovaraju. Tu vojsku negativaca pobedićete pretežno pritiskajući jedan jedini taster; mada ima prostora za finese, igra jednostavno to od vas ne traži. Važnije je opremiti likove novijim oružjem, možda postaviti nove mogućnosti, koje vam opet i nisu tako važne ni neophodne, kao i odabrati pravi put kojim treba doći do kraja nivoa.
Biranje puta čini se kao element strategije, ali, nažalost, dosta nivoa (jedan nivo je obično jedna mapa) ne nudi neku veliku mogućnost izbora, pa idete tamo gde se vrata otvaraju. Dosadu ponavljajuće borbe mogli bi vam koji put razbiti automatski upravljani likovi koje pratite, ali problem je što nad njima nemate apsolutno nikakvu kontrolu, pa će se dogoditi da izginu, što će vas naterati da krenete iz početka. Nije ni neophodno reći da im ne možete naređivati – bilo bi odlično da im možete dati predlog da malo sačekaju, jer će ih inače neko pobiti, ali razvojni tim igre jednostavno nije hteo da se opterećuje time.
Grafički, igra je čisto razočaranje – s maksimalnom rezolucijom od 1024 x 768 i efektima koji se međusobno isključuju (anti-aliasing automatski isključuje dinamička svetla i senke) ovo je jedna od tehnički najzaostalijih igara koje su u poslednje vreme izašle na tržište. Zvučna podloga isto tako nije za pohvalu, jer ćete pored povremenih uzdaha čuti loše glasove i jako sumnjiv izbor muzike, koja se kreće od kvazimetalnih rifova do kvaziklasične japanske. Jedina svetla stvar je zabavni element od nekih pola sata i podrška za igranje za dva igrača na jednom kompjuteru, ali to je sigurno premalo za današnje standarde.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.