Drevni Egipćani patili od gojaznosti

Smatra se da su u davna vremena ljudi bili zdraviji nego danas. Ipak, bogati stanovnici gradova drevnog Egipta patili su od gojaznosti, kardiovaskularnih bolesti i drugih tegoba koje je izazivao fizički neaktivan način života. O tome je pre izvesnog vremena „svedočila” mumija sveštenika, predstavljena u Izraelskom muzeju u Jerusalimu.

Kompjuterizovana tomografija egipatske mumije sveštenika koji se zvao Irethoriru i koja je stara 2.200 godina otkrila je da je za života ovaj čovek patio od karijesa i začepljenja arterija. Takođe, kod njega je otkrivena i osteoporoza… Stručnjaci veruju da je Irethoriru uglavnom sedeo i konzumirao hranu sa visokim sadržajem ugljenih hidrata.

„Osteoporoza je bolest 20. veka, kada su ljudi počeli da sve manje vremena provode na teškom fizičkom radu”, izjavio je kustos izložbe Halit Benet. „Bilo je zaista neočekivano naći osteoporozu kod drevnog Misirca”, dodao je Benet.

Međutim, istoričari koji proučavaju antički period smatraju da u toj činjenici nema ničega iznenađujućeg. Naime, u davna vremena životni standard većine stanovništva u uslovima ograničenih resursa bio je izuzetno nizak. Ljudi su često jedva mogli da zarađuju za hleb, a mnogi su morali da žive od milostinje… Siromaštvo i glad bili su norma. U davna vremena mnogi ljudi nisu bili u mogućnosti da jedu svaki dan, a hrana im je bila oskudna i jednolična — recimo, jeli su samo čorbu od krompira po tri puta na dan, piše ruski portal „Pravda”.

Jasno je da takva hrana nije doprinosila povećanju telesne težine. Dakle, gojaznost se doživljavala kao znak bogatstva i visokog društvenog statusa. Pored toga, gojazni ljudi su verovali da su zdraviji, jer su siromašni često umirali od gladi i bolesti, bez mogućnosti da dobro jedu, ili da se za pomoć obrate lekarima.

Mortalitet je u davna vremena bio izuzetno visok, pre svega zbog slabo razvijene medicine. Ljudi su umirali od infekcija, različitih vrsta groznice i upale pluća, protiv kojih tada nije bilo lekova. Uzrok smrti često su bile i različite povrede jer ljudi nisu dobijali kvalifikovanu pomoć. Siromašni su umirali od gladi i hladnoće. U slučaju invalidnosti siromašnom čoveku nije preostajalo ništa drugo nego da umre ili da zatraži milostinju.

Slabašna deca su retko preživljavala. Mnogi su to tumačili filozofski – činilo se da stvari funkcionišu sasvim ispravno – jaki u ovom svetu prežive, a slabi su ubijeni.

U današnje vreme životni vek je znatno produžen i to zahvaljujući pronalasku vakcina, naprednih lekova i tretmana. Društveni sistem podržava i bolesne i slabe, oni mogu da žive dovoljno dugo uz pravilnu medicinsku brigu i negu. Ali, lekari su uključili zvučni alarm: u nastojanju da svoj život načinimo udobnijim prestali smo – da se krećemo!

Nekada su ljudi bili primorani da idu peške, ponekad na veoma velike udaljenosti. Kada nije bilo telefona, jedini način da komuniciraju sa rođacima, prijateljima ili susedima bio je da se sastanu sa njima lično. I za to je bila neophodna šetnja. Čak i u 20. veku većina od nas je išla na posao, u kupovinu, u goste „na svoje dve”. A sada?

Može da se desi da godinama ne posetite poznanika, ali da ste, ipak, u stalnom kontaktu sa njim preko telefona ili preko „Skajpa”. Sve bankarske transakcije možete provesti kroz posebne internet aplikacija. Čak ni do prodavnice nije više potrebno odšetati.

Dovoljno je da se napravi nalog na internetu i sve što je potrebno biće vam isporučeno do kućnog praga. Istina, postoje ljudi koji se aktivno bave sportom, idu u šetnje, vole pokretne igre i zabavu… Ali, koliko je takvih?

Zbog toga ne bi bilo loše zamisliti se i zapitati da li je naš život mnogo drugačiji od života bogatih drevnih Egipćana.

(Snežana Čikarić, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.