Persijska bašta

Orijentalni tepisi su već dugo cenjeni po svojoj neverovatnoj lepoti. Ta lepota dolazi od izbora boja i dizajna. Iako niko ne zna kada i gde je prvo nastala tehnika tkanja, nema sumnje da je ova umetnost ipak započela u centralnoj Aziji. Loši uslovi života naterali su stanovništvo tih krajeva da migriraju u zapadne delove Azije. Za vreme seobe, ovi nomadi bili su izloženi teškim vremenskim uslovima, a to ih je nateralo da koriste kozju dlaku za izradu svojih šatora.

Po izradi tepiha u svetu su poznati Turska, Kavkaz, Iran, centralna Azija, zapadna Kina i Indija. U 15. i 16. veku proizvodili su se i u Španiji i Egiptu. Tepisi iz različitih krajeva imaju svoje karakteristične tehničke i stilske osobine, pa ih je po tome i moguće lokalizovati. Oni su često toliko jedinstveni da se po specifičnim šarama na njima može prepoznati i samo selo ili pleme bez imalo muke. Ipak su, čini se, najpoznatiji turski i iranski (persijski) tepisi. Boja i vrsta čvorova određuju kvalitet. Tako se i dva najpoznatija tipična tipa čvora u tkanju zovu – turski i persijski. Međutim, ovi termini nemaju ništa sa njihovim etničkim ili geografskim poreklom. Razlika je u tome što turski čvor ima simetričnu strukturu, a persijski asimetričnu.

Tkanje tepiha ima dugu tradiciju u Turskoj, a turski tepisi su odličnog kvaliteta i jedini rival mogu im biti persijski tepisi. Spominje ih čak i Marko Polo u svojim spisima. Čuveni su prelepi religijski tepisi u džamijama u Istambulu. Zidovi džamija prekriveni su tepisima, često i po više slojeva, a neki od njih su stari i preko 300 godina.

Kad je reč o persijskim tepisima, smatra se da su najlepši persijski tepisi izatkani u Tabrizu u 16. veku, a čuvaju se u muzeju u Teheranu. Međutim, izvanrednih primeraka ima i u Luvru u Parizu. U Kašanu se proizvode tepisi sa najbriljantnijim bojama. Motivi su cvetni, ili iz lova, ili geometrijski. Za proizvodnju tepiha vuna se uzima sa stomaka i sa vrata ovaca, jer je ta najsjajnija. Najbolja vuna za proizvodnju ćilima je sa leđa ovaca, jer mora biti tvrda.

U Evropi, moda istočnjačkih tepiha doseže do vremena krstaških ratova. Tepisi su stizali uglavnom preko Konstantinopolja (sadašnjeg Istambula), koji je bio krajnja stanica na takozvanom putu svile, ali i stanica na putu koji je išao od Kine kroz centralnu Aziju do Anadolije.

Motivi kojima su tepisi ukrašeni i koji nikada nisu potpuno simetrično raspoređeni imaju simbolično značenje, kao i boje, ali ono nije svuda isto; univerzalno je samo značenje zelene boje – boje Proroka. Geometrijske šare potiču iz umetnosti nomadskih plemena centralne Azije; šare u kojima preovladavaju cvetni motivi česte su u Iranu i predstavljaju sećanje na helenističku tradiciju, dok su šare sa ljudskim likovima nastale pod kineskim uticajem. Zato nije ni čudo što se kaže da svako ko ima persijski tepih u svom domu ima i deo najlepše persijske bašte.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.