Uživanje na japanski način

Danas je u svetu u trendu azijska kuhinja. Toliko je raznovrsna, da će svako garantovano naći nešto po svom ukusu. Kada je reč o japanskoj kuhinji, onda je priča više od svega priča o jednoj nedovoljno poznatoj, rafiniranoj i visokoestetizovanoj istočnjačkoj filozofiji života, pa i ishrane.

Sklad i harmonija tradicionalnog japanskog obeda neodvojivi su od jednostavne elegancije prostora u kome se on odvija i predmeta koji okružuju čoveka u tom prostoru. Skladne dimenzije gostinske sobe; mirne površine zidova od lakiranog drveta i pirinčane hartije; vrata otvorena prema bašti, koja je osmišljena tako da prati promene godišnjih doba i koja uvek predstavlja savršen umetnički pejzaž; jednostavna elegancija sudova u kojima se pažljivo aranžira hrana; poneka ikebana, koja izgleda kao da ju je stvorila priroda, a ne ljudska ruka – sve su to sadržaji koji ceremoniju tradicionalnog obeda čine potpunom.

Gošće kleče, a gosti sede prekrštenih nogu; naravno, bez cipela, na ravnim dušecima položenim na pod. Sto je sasvim nizak, a u svečanim prilikama se pored svakog gosta postavlja lakirani drveni poslužavnik sa nožicama. Obed počinje donošenjem vlažnih, vrućih i čvrsto urolanih peškira za svakog gosta i sasvim je prikladno da oni njima obrišu i lica, a ne samo ruke. Hrana se servira svakom gostu posebno, u glatkim drvenim tanjirima i činijama ili kineskim porcelanskim bolama pažljivo odabranim da po obliku i boji odgovaraju svom sadržaju. Činije se prinose do usta, a pošto nema kašika, supa se iz njih pije, a ostala hrana uzima štapićima.

Koja su poznata jela iz japanske kuhinje? To bi bile supe, razna jela sa pirinčem i testom, sukijaki, i čuvena jela od ribe kao što su suši, terijaki i tempura. Tempuru su Japanci preuzeli od Portugalaca još u 16. veku, a danas je to jedan od najpoznatijih ribljih specijaliteta. Ovo jednostavno jelo portugalski moreplovci spremali su obavezno za post, petkom, a Japanci su ga s vremenom doveli do savršenstva.

Tajna tempure je u apsolutno svežim sastojcima, koji se provuku kroz sveže pripremljeno lagano testo, prže na vrelom ulju i odmah serviraju. Može se praviti i sa jednom namirnicom, ali je pravi doživljaj ako se sastoji od što više različitih sastojaka. U pravu tempuru idu riba, lignje, škampi ili rakovi, pečurke, crni luk, paprike i plavi patlidžan, a u Japanu su obavezni i lotos, lišće hrizantema i bambusove mladice. Konsumiranje izgleda otprilike ovako: majstor za tempuru spušta na vaš tanjir po komadić tek isprženog delikatesa, a vi ga zatim umačete u sos i grickate taman toliko dugo dok pred vas ne stigne novi reš ispržen zalogaj.

U svemu ovome vidi se i suština ove kuhinje, a to je da japanski obed mora biti rafiniran umetnički doživljaj – svečanost za oči i pre hrana za dušu nego za telo.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.