Zašto je streljan Apis?

Poslednjih dana u ovoj i prvog dana nove godine navršiće se sto godina od izdavanja naloga za hapšenje i početka zvanične istrage protiv nekadašnjeg obaveštajnog pukovnika srpske vojske Dragutina Dimitrijevića Apisa i čelnih ljudi organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije kao „Crna ruka”. 13/26. decembra 1916. godine, srpski ministar vojske Božidar Terzić prosledio je takozvani prezidijalni akt ministra unutrašnjih poslova Ljube Jovanovića Patka načelniku štaba Vrhovne komande generalu Petru Bojoviću. Dan potom, 14/27. decembra 1916, general Bojović je izdao nalog za Apisovo hapšenje, a 19. decembra 1916/1. januara 2017. vlada je na vanrednoj sednici jednoglasno donela odluku da se povede istražni postupak.

Hapšenjem Apisa, jedne od ličnosti koje su dale pečat srpskoj istoriji u prve dve dekade prošlog veka i potonjom, višemesečnom sudskom istragom, izvođenjem pred sud i izricanjem smrtne kazne, okončan je takozvani Solunski proces. Sudski postupak nije dao verodostojan odgovor na pitanja o krivici i o stepenu eventualne odgovornosti Apisa i drugova, s obzirom na to da je taj proces po opštem mišljenju pravnika i istoričara bio montiran.

U prilog rečenom ide činjenica da je optužnica više puta menjana. Apis je najpre osumnjičen za pripremanje prevrata i planiranje ubistva premijera Nikole Pašića, a pet dana kasnije, na sednici vlade je, kao ključni detalj krivice, navedeno da je Apis pregovarao s neprijateljem o separatnom miru. Na suđenju je optužnica još jednom izmenjena – Apis je optužen da je naredio (neuspeli) atentat na regenta Aleksandra u solunskom predgrađu Ostrovi, septembra 1916. godine. Nedoumice nisu otklonjene ni revizijom Solunskog procesa 1953. Predmet su akademskih rasprava o samom procesu, još više o ulozi, o ciljevima, o krivici i o zaslugama Apisa – ličnosti koja se do danas kudi i hvali, naziva herojem i patriotom, a kritikuje kao nesuđeni diktator militarističkog kova.

Na današnjem skupu u kafani „Zlatna moruna”, sastajalištu nekadašnjih aktivista organizacije „Mlada Bosna”, onde gde je sve počelo, učesnici će pokušati da daju neke preciznije odgovore, u najmanju ruku da podstaknu nove diskurse o ovom pitanju, budući da je reč o jednoj od najzanimljivijih epizoda političkog razvoja Srbije koja odslikava razdor u tadašnjem vojnom i političkom vrhu, nedoumice oko ishoda Velikog rata i o budućnosti Srbije. Učesnici, među njima ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, i autor ovih redova, ukazaće na ključne tačke dosadašnjih diskursa.

Biće prikazana i treća izdanja najobimnijih dela o Apisu „Crna ruka” Vase Kazimirovića i „Pukovnik Apis” Apisovog sestrića Milana Živanovića, oba iz izdavačke kuće „Prometej”.

Raznolikim ocenama Apisovih ciljeva i opredeljenja, i opisu uzroka i povoda koji su doveli do njegovog hapšenja, suđenja i pogubljenja – u kojima prednjače pojedini, savremeni srpski istoričari – trebalo bi suprotstaviti argument da u dve od tri pomenute tačke optužnice ima istine, osim u trećoj tački koja se odnosila na „montirani” atentat koji bi poslužio kao opravdanje za Apisovo hapšenje. Glavni razlog Apisovog pogubljenja svakako je bilo neslaganje između čelnika „Crne ruke” i regenta Aleksandra, odnosno ambivalentni odnos regenta i njegovog pukovnika obaveštajne službe.

Potkraj 1916. i u prvoj polovini 1917. godine „sklopile su se kockice” za konačni obračun. Uspesi Srpske vojske na bojnom polju Solunskog fronta u jesen 1916. ohrabrili su regenta da naloži pripremu Apisovog uklanjanja s vojno-političke scene. S dobrim razlogom. Apis je još 1911. planirao, a potom odustao od izvođenja državnog udara. Aleksandar ga se bojao. S druge strane, regent se još više pribojavao povratka u Srbiju i potonjeg suočavanja s crnorukcima. Naime, a za razliku od zvaničnog državnog vrha Srbije, Apis i drugovi su realnije procenili ratnu situaciju i srpsku posleratnu budućnost. Njihova doktrina je glasila da bi sklapanjem separatnog mira sa silama Osovine Srbija više dobila nego kasnijom pobedom Antante. U proleće 1915. godine Nemci su za slučaj sklapanja separatnog mira ponudili Srbiji severni deo Albanije, veći deo Bosne i deo Banata, dok bi Beograd u slučaju pobede sila Antante morao da prihvati drugačije geopolitičke (pre)raspodele: Albanija – Italiji, Makedonija – Bugarskoj, Banat – Rumuniji…

Kada su u jesen 1916. godine, na američku inicijativu, otpočeli preliminarni pregovori sila Osovine i Antante „o sklapanju mira bez pobednika i poraženih”, odnosno kasnije, kada je Beč ponudio tajne pregovore o separatnom miru, situacija je bila drugačija. Išla je naruku „Crnoj ruci”, a bila je još nepovoljnija po regenta Aleksandra. Beč je bio spreman da u grubim crtama obnovi nemačku ponudu Srbiji, ali bez Karađorđevića na tronu. Pride, sada se ponovo postavljalo pitanje koje su crnorukci prvi izgovorili: čemu silne žrtve i stradanja naroda od jeseni 1915, čemu strahote albanske golgote, kada se moglo i bez toga? Odgovoran bi bio, po ovom pitanju, regent Aleksandar. Naravno, ovde bi trebalo pomenuti i argument nekih savremenih istoričara, po kojem tajna ponuda austrougarskog cara Karla nije bila poznata srpskom dvoru i vladi sve do 1918. godine. Međutim, zapostavljeni dokumenti – na primer dokument br. 14434/7 u arhivu SANU – dokazuju suprotno: crnorukac Vladimir Tucović je tvrdio da je regent Aleksandar poslao Petra Živkovića u Švajcarsku s pismom za Siksta Burbonskog koji je u ime cara Karla nudio Antanti pregovore o separatnom miru. (Prethodno je u „Švajcarsku misiju” poslat Stojan Protić, ali Sikst Burbonski nije hteo s njim da pregovara bez autorizacije regenta Aleksandra…)

Detalj za kraj ove priče je pismo Dragutina Dimitrijevića Apisa sudu u Solunu kojim je preuzeo odgovornost za Sarajevski atentat, premda detalji koje je naveo ne odgovaraju primarnim dokumentima… Drugim rečima, Aleksandar je pismom – koje nije javno razmatrano na sudu – dao Beču argument, da atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda nije izvršen po nalogu vlade, već delo pojedinca. Za Beč bi ovaj akt predstavljao izvesno zadovoljenje i opravdanje za rat, ali i za kasniji mir. Međutim, samo pogubljenje Apisa, makar iz drugih razloga, više je nego odgovaralo Beču. Odlaskom Apisa bio bi uklonjen ključni svedok austrijskog saučestvovanja, ili podrške, zaverenicima Majskog prevrata: oni su uz podršku austrijske tajne službe pripremali uklanjanje kralja Aleksandra Obrenovića s prestola i inauguraciju Karađorđevića, a sedište im je bio „Srpski sto” u elitnom bečkom hotelu „Imperijal” (u kojem je sedam decenija kasnije odseo maršal Tito). A kada je austrougarski car Karl Prvi pristao na obnovu Srbije s dinastijom Karađorđevića na čelu (4/17. marta 1917) u Solunu je donesena odluka da se uhapšeni oficiri izvedu pred sud.

(Miloš Kazimirović, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.