Zatvoreni raj: Grad u Rusiji u kojem građani jedu kavijar a deca se rađaju bolesna (video)

Duboko u unutrašnjosti Rusije, na istočnoj strani planinskog masiva Ural, nalazi se grad Ozersk. Po popisu iz 2010., godine ima malo više od 82.000 stanovnika i tokom celog svog postojanja je potpuno izolovan od spoljnog sveta.

Nekada poznat i pod nazivima Grad broj 40 i Grad broj 65 (u skladu sa poštanskim brojevima), Ozersk je moderna verzija Zabranjenog grada. Sakriven i čuvan iza ograde sa bodljikavom žicom, okružen prekrasnim jezerima, Ozersk na prvi pogled izgleda spokojno, gotovo idilično. Da se slučajni prolaznik nekim čudom nađe u njemu nikad ne bi verovao da se radi o gradu koji decenijama nije postojao na kartama, čiji građani nisu bili u službenom opisu Sovjetskog Saveza i za čije samo postojanje su znali tek visoki činovnici tadašnjeg komunističkog režima.

U velikom tekstu objavljenom na stranicama uglednog lista Gardijan, novinarka Samira Gečel napisala je priču o ovom misterioznom mestu, koju prenosimo.

Ozersk, koji je to ime dobio tek 1994. godine, je vrlo mladi grad – osnovan tek 1946. godine, a od samog starta mu je poverena možda i najvažnija uloga u celom Sovjetskom Savezu. Naime, tamo se na obalama jezera Irtiš u potpunoj tajnosti izgradila ogromna nuklearna elektrana Majdak, zajedno sa pripadajućim postrojenjima. Staljinov režim tom mestu namenio je ulogu rodnog mesta sovjetskog nuklearnog programa, od kojeg su se očekivali brzi rezultati nakon što su Amerikanci promenili poredak sveta uspehom projekta Menhetn i masakrima koje su napravile atomske bombe bačene u Hirošimi i Nagasakiju.

U Ozersk su preseljeni radnici i istaknuti naučnici iz cele zemlje kako bi napravili atomsku bombu. Grad je bio toliko skriven i odsečen od spoljnog sveta da ga njegovi stanovnici prvih osam godina uopšte nisu smeli napustiti. Ne samo to – nisu smeli ni pisati pisma ili održavati bilo kakav kontakt s ljudima izvan „grada broj 40“. Rodbina i prijatelji koje su napustili mogli su tek da samo razmišljaju jesu li uopšte živi ili su završili u nekom od zloglasnih sibirskih logora.

Za razliku od ratom osiromašene i razorene države, stanovnici Grada broj 40 nisu oskudevali ni u čemu. Oni su živeli u svojevrsnom „zatvorenom raju“ u kom je uvek bilo hrane, nove odeće i drugih, luksuznijih stvari koje je običan puk tada mogao samo da sanja. Dok su mnogi pazili koliko će hleba pojesti na dan, stanovnici Ozerska dobijali su banane i kavijar. Imali su izvrsnu zdravstvenu zaštitu, odlične škole, široki izbor zabavnih i kulturnih aktivnosti i trajnu finansijsku stabilnost.

U očima režima, ali i svojima, oni su bili „nuklearni štit i spasitelji sveta“ i svako van grada bio je potencijalni neprijatelj.

https://www.youtube.com/watch?v=QcQPv-nfoZI

Cena koju su za to platili bila je velika. Prva je bila već spomenuta tajnovitost, ograničenje kretanja i odsečenost od spoljnog sveta koja postoji i dan danas. O svojim poslovima građani Ozerska ni danas ne smeju da progovore ni reč, a unutar granica grada zabranjeno je snimanje (ekipa koja je snimila dokumentarac o gradu uspela je da prošvercuje kameru i snimi nekoliko kadrova). Naime, tamo je i danas nastanjena gotovo cela rezerva nuklearnog materijala koji Rusija poseduje.

To vodi do druge, mnoge više i mnogo teže cene koju su građani platili – trajno narušeno zdravlje. Sovjetski službenici, pa i njihovi sledbenici u Rusiji, decenijama su krili grupe radijacije kojima su stanovnici Ozerska bili i još uvek su izloženi. Od samog osnivanja grada, većina stanovnika živela je u blizini nuklearne elektrane, a ljudi su počeli teško da oboljevaju i umiru već kasnih 40-ih godina prošlog veka.

Tokom kratke istorije grada njegovi stanovnici prošli su kroz nebrojene nuklearne incidente, od kojih je najgori bio 1957. godine. Taj događaj poznat je pod imenom Kištimska katastrofa, a reč je o najgoroj nuklearnoj nesreći pre Černobilske katastrofe. Zbog lošeg skladištenja došlo je do eksplozije tanka sa radioaktivnim otpadom, usled čega je ispušteno skoro 80 tona visokoradioaktivnog materijala u okolinu. Zagađenje radijacijom bilo je gore nego ono u Černobilu (iako na manje izloženom prostoru), a regija se protezala na skoro 20 000 kvadratnih kilometara i nazvana je EURT (East Urals Radioactive Trace).

Ni danas se ne zna koliko je radnika izgubilo život u katastrofi i njenim posledicama, a sovjetske su vlasti preselile više od 20 opština i 10 000 stanovnika iz tog područja.

Osim pravih tragedija, Ozersk je bio izložen i neprekidnom, dugotrajnom zagađivanju prirode. Po nekim procenama iz elektrane Majdak je tokom četiri decenije u obližnje reke i jezera izbačeno četiri puta više radioaktivnog otpada nego što se to dogodilo nakon katastrofe u Černobilu. Iako su vlasti to uvek negirale. Prema nekim stanovnicima to se nastavlja i danas, a jedan od najgorih primera nečišćenja je i obližnje jezero Karačaj koje je poznato i pod nazivom „Jezero smrti“ ili „Plutonijsko jezero“ u kom je koncentracija radioaktivnog materijala takođe nekoliko puta veća nego u Černobilu.

Uprkos svemu ovome, stanovnici Ozerska vrlo su srećni. I danas uživaju u mnogim povlasticama i smatraju se gradom intelektualaca. Na prvi se pogled čini da je reč o mirnom, bogatom gradiću koji bi, da nije dominantne socijalističke arhitekture, mogao da bude smešten u nekoj od bogatijih država zapadne Evrope.

Segodnя v #ozersk, vozle 32 školы zapustili fontan, kotorый ne rabotal okolo 40 let. #chelly pic.twitter.com/FgLg9EPF

— Egor Bukotko (@US_of_Egor) September 30, 2011

Deca se igraju na ulici, stanovnici šetaju, a jedina neobičnost je gradski sat pokraj kojeg stoji i Gajgerov merač radioaktivnosti. Strancima i Rusima koji nisu stanovnici grada ulaz je i dalje zabranjen bez odobrenja FSB-a, ruske tajne policije. Jedina je razlika da stanovnici uz specijalne dozvole smeju da napuste grad, pa čak i trajno. Ipak malo ko se odlučio na takav potez, jer bi to značilo gubitak svih povlastica koje uživaju.

Stanovnici Ozerska itekako su svesni da ih njihov omiljeni grad polako ubija i da se njihova deca već rađaju bolesna. Pa ipak, oni ovo „groblje planete“ kako ga neki nazivaju, ne žele da napuste.  Kako kaže lokalni novinar, njih nije briga što spoljni svet o njima misli. Oni su srećni u svom ograđenom i zabranjenom raju.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.