Život pre interneta?
Da – život je postojao i davno nekada pre nego su se pojavili internet i mobilni telefon. Većina nas se toga seća, a ona manje srećna deca koja su posle cucle u ruke odmah dobila kompjuterske miševe, e pa njih nam je malo žao jer nam i nije bilo baš tako loše bez ovih danas “obaveznih” stvari.
Koristili smo kućni telefon i skoro uvek razgovarali pred ukućanima. Bilo je to delom i zbog toga što se telefon obično nalazio tamo gde su se svi ukućani najčešće “muvali” (hodnik, trpezarija). Ako ste baš želeli privatan razgovor morali ste sačekati da budete sami kod kuće ili da telefonirate sa telefonske govornice. Većinu brojeva smo znali napamet, a oni koji su baš puno koristili telefon i zvali dosta ljudi obično su imali ono džepno izdanje malog rokovnika u koji su azbučno-abecednim redom zapisivali bitne brojeve – adresar/telefonski imenik.
Ako se na vreme niste dogovorili za izlazak sa društvom, morali ste čekati prijatelje da dođu po (kod) vas ili biste jednostavno izašli sami u nadi da ćete ih sresti tamo gde ste obično izlazili. Kada bi se sa devojkom, momkom ili društvom dogovarali da se negde nađemo, to je bilo striktno u toliko i toliko časova. Svi smo nekako bili odgovorniji, prosto nismo imali mogućnost da nekoga “izradimo” u poslednji čas slanjem poruke (na sve danas moguće načine) ili jednostavnim pozivom na mobilni.
Kada smo se fotografisali, nismo mogli odmah da vidimo kako smo “ispali”, trebalo je “ispucati” i ostatak filma pa ga odneti kod fotografa i tek onda uz kaficu i društvo pogledati slike sa npr. letovanja ili ekskurzije.
Kada bi se pojavila neka nova pesma odnosno album našeg omiljenog pevača ili grupe slušali smo je na radiju dok se kasete i ploče ne pojave u prodaji. Većina omota audio kaseta nisu imali tekstove pesama tako da smo ih mogli naučiti samo slušajući ili od nekog ko ih je prepisao sa omota ploče ili nekako drugačije. Ako niste imali novca za kasetu ili ploču, čekali ste uz radio stanicu da čujete svoju omiljenu pesmu i na svom kasetašu bi brzo pritiskali ono crveno ‘rec’ dugme sa već pripremljenom kasetom za snimanje. Retki su se mogli pohvaliti snimkom cele pesme, ali eto i te naše kućne varijante su se slušale.
Da bi saznali više vesti o nekim stvarima koje su nas interesovale (npr. muzika), morali smo znati kada je na radijskom ili TV programu neka muzička top lista, a pregled programa se mogao naći u dnevnim novinama koje je nakon posla kući obično donosio tata. Kasnije su došli i neki časopisi za mlade koji su nam u tom smislu nudili još više informacija.
Glavna i najveća zabava je bilo gledanje televizije. Uvek bi se radovali nekom dobrom filmu ili dugometražnom crtaću, a programski sadržaji za decu i mlade su u uređivačkoj politici tada bili među najvažnijim.
Kada ste nekome želeli dokazati da nije u pravu (odnosno da vi jeste) nije bilo Googla pa da to završite tek tako! Ne, morali ste potvrdu dobiti od nekog (starijeg) autoriteta ili je možda sami pronaći u nekoj enciklopediji.
Niste brojali lajkove na svojim fejsbuk statusima i slikama već sa koliko ste se prijatelja sinoć videli ili koliko je tuđih pogleda zabeležilo da imate nove leviske.
Sa prijateljima smo se umesto onlajn igrica zabavljali uz karte ili trčkarali okolo igrajući “Partizana i Nemaca”, klikera, devojčice su rastezale lastiš, vozili se bicikli u grupama, menjali smo se sličicama omiljenih fudbalera, igrali žmurke…
Na kraju, nekada je trebalo imati hrabrosti pa prići devojci koja vam se sviđala, reći joj prave reči, osvojiti je. Nije tu bilo pomoćnih sredstava, brojeva mobilnog, poruka i naravno Fejsbuka. A ako bi smo s nekim prekidali i to je trebalo oči u oči da se kaže i “obrazloži”.
Sve su to bile stvari koje su nas gradile kao ličnosti, neke ispite smo položili, na nekima padali. Sve u svemu – puno smo se više, lepše i kvalitetnije družili. Znamo da tada i nije bilo drugog izbora, ali nam to nije puno ni smetalo.
Izvor: nostalgicno.com
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.