Žive 120 godina, a rak i bolesti srca za njih ne postoje. Otkrijte šta jede narod Hunza i u čemu je tajna njihove čudesne dugovečnosti.
Dok se ostatak sveta bori sa hroničnim bolestima, na severu Pakistana živi narod Hunza – ljudi koji ne znaju za rak, srčane probleme i s lakoćom doživljavaju stotu. Njihovo poreklo je zagonetka, ali njihovo zdravlje je lekcija koju ceo svet pokušava da dešifruje. Od genetike do veza sa vojskom Aleksandra Makedonskog, odgovori se decenijama traže u njihovoj surovoj planinskoj dolini.
Na krajnjem severu Pakistana, u visokoj planinskoj dolini Hunza, u regionu Gilgit Baltistan, živi zajednica o kojoj se govori sa gotovo mitskim poštovanjem. Prema lokalnim svedočenjima, mnogi pripadnici ovog naroda doživljavaju duboku starost, često više od 100 godina, dok se za pojedince tvrdi da su živeli i 120 ili čak 130 godina. Pominju se i starosti od 140 godina, ali precizna potvrda ne postoji, jer Hunze tradicionalno nemaju matične knjige rođenih niti zvanične zapise koji bi to potvrdili.
U zemlji u kojoj je prosečan životni vek oko 67 godina, dolina Hunza deluje kao izuzetak koji prkosi statistici. Istraživači su beležili neobične pojave, poput trudnoća u kasnim godinama života, čak i posle šezdesete, kao i izuzetno nisku učestalost hroničnih bolesti koje su u ostatku sveta uobičajene. Objašnjenje se najčešće traži u kombinaciji čiste prirode, fizičke aktivnosti i specifične ishrane.
Ishrana kao temelj dugog života
Ishrana koju praktikuje narod Hunza potpuno odudara od svega na šta smo mi navikli. Oni jedu isključivo ono što sami proizvedu, bez ikakve hemije i industrije. Piju živu vodu sa glečera, bogatu mineralima, a prerađena hrana za njih ne postoji, jer su njihova sela u planinama odsečena od gradova i marketa.
Osnovu njihove ishrane čine biljne namirnice. Marelice imaju posebno mesto i smatraju se gotovo simbolom hunzanskog zdravlja. Jedu ih sveže, sušene, a koriste i njihove koštice. Tokom dugih perioda posta, koji mogu trajati nedeljama, pa i mesecima, ishrana se svodi na sok od marelice i male količine koštica, što se smatra prirodnim načinom detoksikacije organizma.
Pored voća, narod Hunza svakodnevno konzumira integralne žitarice poput ječma, pšenice i prosa. Hleb se pravi od grubog brašna, bez aditiva. Povrće je sezonsko i lokalno, najčešće krompir, spanać, repa, šargarepa i razne vrste mahunarki. Meso se jede retko, uglavnom u posebnim prilikama, i to u malim količinama. Mlečni proizvodi prisutni su u umerenoj meri, najčešće u obliku fermentisanog mleka ili jogurta.
Šećer, rafinisana ulja i alkohol gotovo da ne postoje u njihovoj ishrani. Hrana je jednostavna, nutritivno bogata i prilagođena teškim planinskim uslovima, ali i sporom, prirodnom ritmu života.
Uz ishranu, svakodnevna fizička aktivnost je neizostavna. Hodanje po planinskom terenu, rad u polju, ali i praktikovanje joge, vežbi disanja i meditacije, deo su svakodnevice, a ne posebna praksa rezervisana za slobodno vreme.
Tajanstveno poreklo
Dodatnu intrigu izaziva i poreklo ovog naroda. Hunze su često svetlije puti od okolnih naroda, a njihov jezik burušaski ne pripada nijednoj velikoj jezičkoj grupi. Lingvisti su uočili određene sličnosti sa baskijskim jezikom, što je otvorilo prostor za brojne teorije o njihovom poreklu.
Jedna od najpoznatijih pretpostavki kaže da su Hunze potomci vojnika Aleksandra Makedonskog, koji su se tokom njegovih pohoda zadržali u ovom planinskom području i tu osnovali zajednicu. Iako za ovu teoriju ne postoje čvrsti dokazi, ona dodatno doprinosi mistici koja okružuje narod Hunza.
Bilo da je reč o genetici, načinu života ili kombinaciji oba faktora, jedno je sigurno. Dolina Hunza ostaje jedno od najfascinantnijih mesta na svetu kada je reč o dugovečnosti i kvalitetu života, a njihova ishrana i odnos prema telu i prirodi sve češće se navode kao inspiracija za savremena istraživanja zdravog starenja, piše Nova.rs.
Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne predstavlja medicinski savet. Za sve zdravstvene odluke konsultujte svog lekara.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com