U trendu

Naučiti dete da donosi odluke

Nekim ljudima je sasvim lako da donesu odluku – pažljivo će razmisliti kad se radi o nečemu krupnom, ali ni tu neće imati većih problema. A nekome je teško i da odluči kakvu kafu želi da popije. Što se mališana tiče, njima bi odmalena trebalo pomagati da nauče da sami donose odluke, jer će im to kasnije biti neophodno.
Kao i odrasli, i deca se tu razlikuju. Ima dece koja će i sa dve godine na nečemu insistirati – hoće samo tako i nikako drugačije. A ima i mališana kojima treba pola sata kako bi odlučili koji sok žele, i to se najčešće reši tako što sok odaberu mama ili tata. Deci koja ne umeju da donesu odluku trebalo bi pomoći, i to što pre, jer se to umeće uči od malih nogu.
Problem je što dečja neodlučnost ne bude uvek prepoznata. Dešava se da odrasli misle da dete pokušava da privuče pažnju kad nešto nikako da odabere i onda „po kratkom postupku“ odaberu umesto deteta, a nakon toga ignorišu mališana. Posle svakog takvog postupka dete se oseća sve nesigurnije, a kasnije u životu već navikne da odluke o bukvalno svemu prepusti roditeljima i da samo radi ono što mu se kaže, uvereno da je nesposobno da samo odabere bilo šta. A nekad dete ne bi nužno postalo neodlučno, nego roditelji u nestrpljenju stalno donose odluke umesto njega, što s vremenom dovede ili do stalnih sukoba s mališanom ili do deteta potpuno nesigurnog u sebe. Od ovakvog postupanja bi se trebalo suzdržati – na primer, od automatskog biranja odeće koju će dete nositi u školi, doručka koji će jesti, odlučivanja umesto deteta kada će uraditi domaći (naravno, domaći treba da bude urađen) i kojim redom…
Kako naučiti dete da donosi odluke? Postupno i počevši od malih stvari. Po potrebi, i tako što ćete mu suziti izbor. Ako ste, recimo, u supermarketu i birate s mališanom koju dečju hranu će uzeti, suzite mu izbor na tri-četiri proizvoda (jedan koji još nije probalo, a ostali neka budu oni za koje znate da ih voli – podrazumeva se da treba da se radi o zdravoj hrani). Recite mu i koje su prednosti i mane ovog ili onog proizvoda (ovaj još nije probao, a ne može unapred da zna hoće li mu se dopasti; onaj već neko vreme nije jeo; treći mu je omiljen, ali ga već neko vreme jede svaki dan…). Tako se dete neće osetiti preopterećeno niti „izgubljeno“ zbog previše stvari između kojih može da bira, a vi ćete mu pokazati na koji način treba da razmišlja kad o nečemu odlučuje i time mu razvijati samostalnost.
Ako se pokaže da je izbor bio dobar (u navedenom slučaju, dete kasnije rado jede hranu koju je odabralo), pohvalite dete zbog dobrog izbora. Povremeno, treba ga suočiti i s posledicama lošeg izbora (recimo, ne dopada mu se hrana koju je odabralo, ali pošto hranu ne bi trebalo bacati, ima da je pojede). Naravno, nije obavezno to činiti svaki put kad dete loše odabere, a sasvim sigurno ne bi trebalo dopustiti da mališan odabere nešto što bi ga povredilo ili ugrozilo, niti ga prisiljavati na bilo šta takvo. S vremenom detetu treba dopuštati da donosi i krupnije odluke i postepeno prestajati sa sužavanjem izbora, sve u skladu s uzrastom mališana.
Na ovaj način vaše dete se razvija u osobu koja ume da donese odluku, kao i da se suoči s posledicama lošeg izbora (svako se ponekad loše opredeli) – razvija se u samostalnu, nezavisnu osobu koja će po svoj prilici biti veoma uspešna u životu.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.

Pogledaj komentare (3)