Stručnjaci kažu da deca često ne mogu tačno da izraze šta ih muči, pa se često kriju iza jednostavnih, kratkih odgovora. Prepoznavanje ovih suptilnih znakova koji otkrivaju nesrećno dete na vreme ključno je za pružanje neophodne podrške. To će vratiti osmeha na lice vašeg deteta.
Možda vi kao roditelj pomislite isprva da vaše dete samo „prolazi kroz fazu“ ili da je jednostavno neposlušno. Međutim, onda vas onaj tihi roditeljski instinkt upozori da nešto dublje nije u redu. Nesrećno dete najčešće neće doći i reći „mama, tata, tužan sam“, već će svoju patnju pokazati kroz niz tihih signala. Ali, njih je lako prevideti u užurbanoj svakodnevici. Razumevanje ovog jezika tuge prvi je korak ka isceljenju.
Skriveni jezik tuge: Kako prepoznati nesrećno dete?
Ako dete „nije briga“ šta se dešava, postoji veliki problem.
„Baš me briga“, „Ne zanima me“ ili „uopšte nije važno“ često ne znači pravu ravnodušnost. To može da znači da je dete odustalo od toga da ga se sluša ili shvata ozbiljno. Ako je ranije bilo entuzijastično, a sada ovako reaguje na sve, to bi mogao biti znak emocionalne iscrpljenosti, anksioznosti ili preopterećenja školom. Psiholozi preporučuju da pokušamo da otvorimo zatvorena vrata pažljivim razgovorom bez osuđivanja. Pozadina može biti sukob između prijatelja, napetost u učinku ili čak osećaj deteta da nema kontrolu nad svojim situacijama.
„Mrzim sebe“: prva rečenica upozorenja najpodmuklije samokritike
Kada dete kaže stvari poput „Mrzim sebe“, „Ja sam stalno kriv“ ili „Nikada ništa ne radim kako treba“, to nije samo loše raspoloženje. To može da bude znak ozbiljnih problema sa samopoštovanjem. Psiholozi kažu da se ove izjave često javljaju kada je dete pod prevelikim pritiskom ili nije dobilo dovoljno pojačanja dugo vremena. Ove izjave su često suptilne i slučajne, kao nakon loše ocene, svađe ili neuspelog pokušaja, ali i dalje mogu odražavati duboku unutrašnju patnju. Važno je ne odbaciti ih ili pokušati da ih odbacimo poluistinama („ne budi glup“). Tako dete uči da njegova osećanja nisu validna. Odgovarajući odgovor je više prihvatanje radoznalosti: „Zašto se tako osećaš? Šta se tačno dogodilo?“
Stručnjaci takođe ističu druge znake upozorenja, kao što su „Ne želim da idem u školu“, „Ne treba mi niko“ ili „Nisam dovoljno dobar/dobra“. Iako svako dete s vremena na vreme kaže ove stvari, ponavljajuće izjave takođe mogu biti znak anksioznosti, preopterećenosti, vršnjačkog pritiska ili usamljenosti. Najvažniji znak nije sama izjava, već koliko često i u kojim situacijama se izgovara.
Zagrljaj leči više od reči
Nema ničeg težeg nego gledati svoje dete kako pati, ali vaša prisutnost i razumevanje su najmoćniji lek koji mu možete ponuditi. Zapamtite, nesrećno dete ne traži savršenog roditelja koji ima sve odgovore, već roditelja koji je spreman da sluša i da bude tu. Ne čekajte da problemi nestanu sami od sebe. Zagrlite ih večeras malo jače, pitajte ih kako su zaista i pokažite im da u svojoj borbi nisu sami. Taj trenutak bliskosti može biti prekretnica koju ste svi čekali.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com