„19: 30“ Aleksandre Domanović na Oktobarskom salonu

BEOGRAD – Na izložbi predstojećeg Oktobarskog salona, koji počinje u subotu, 15. septembra, svoj rad „19:30“ predstaviće Aleksandra Domanović koja je putovala po zemljama bivše Jugoslavije, sakupila muzičke špice TV „Dnevnika“, a zatim je zatražila od di-džejeva da ih ukomponuju u svoju muziku.

„Gladala sam snimke na Jutjubu i ođednom naletela na uvodnu špicu Dnevnika RTS-a iz devedesetih godina, sa plavom pozadinom i tačkama koje se pretvaraju u globus. Dugo nisam čula tu muziku i snažno sam emotivno reagovala na to. Vratile su mi se uspomene iz detinjstva. Ta konkretna špica počela je da se emituje 1980, godinu dana pre mog rođenja, i prestala 1992. – praktično pokrila je celo moje detinjstvo“, ispričala je Domanović, koja je rođena u Novom Sadu, odrasla u Sloveniji, a danas živi u Berlinu.

Kaže da je u tom trenutku pomislila da muzička špica „Dnevnika“ zvuči previše eksperimentalno za to doba, skoro kao tehno muzika i da je potrebno malo da može uz nju da se zaigra.

Tako je odlučila da od toga napravi remiks. Zamolila je prijatelja u Beogradu koji radi na nacionalnoj televiziji da joj iz arhive nabavi špisu, što je potrajalo, pa je u međuvremenu na internetu pronašla nove obrade.

„Prvo sam mislila da je to neko već uradio pre mene, ali sam onda shvatila da sigurno postoje i drugi u kojima taj zvuk sa početka večernjih vesti budi emocije i da je i drugima teško da dođu do originalne špice. Zato sam odlučila da sakupim sve špice iz svih zemalja bivše Jugoslavije i učinim ih dostupnim ljudima na internetu, jer ipak ih smatram vlasništvom svih nas“, objasnila je svoju ideju za projekat „19:30“.

U sakupljanju špica Domanović je krenula od JRT Dnevnika iz 1958. kada je slika još uvek bila crno-bela, i nastavila do aktuelnog trenutka, ostavivši projekat otvoren.

„Želim da dopunjujem kolekciju sa novim špicama, mada moram priznati da neko vreme ne pratim TV. Oktobarski salon je možda dobra prilika za tu dopunu ukoliko se nešto novo pojavilo“, rekla je Domanović u intervjuu Tanjugu.

Ona je primetila da se stare špice nisu menjale po 10 i više godina što je delom jedan od razloga zbog kog su tako hipnotišuće.

„Te najranije špice su bile i najeksperimentalnije i često su bile kreacija već ostvarenih muzičara i umetnika, te je tako veliki džez pijanista Vladimir Vitas naučio da svira vibrafon samo zbog muzičke špice i mislim da RTS još uvek koristu tu muziku za odbrojavanje časovnika pre početka vesti“, primetila je umetnica.

Po raspadu Jugoslavije i kada su privatne televizije postale konkurencija nacionalnim, špice su počele da se menjaju na tri-četiri godine, grafikom i muzikom reflektujući vreme u kome nastaju, dodala je ona.

Domanović se seća da je „Dnevnik“ nekada diktirao ljudima dnevni ritam.

„Prvo je Dnevnik počinjao u 20 sati, pa je sedamdesetih pomeren na 19.30 „kako bi radnik ipak mogao da ima dovoljno sna“. Život je bio organizovan oko te emisije, zato je taj muzički potpis vesti u nekadašnjoj Jugoslaviji postao deo kolektivne memorije“, ocenila je Domanović.

Seća se i kako su je ućutkivali kada bi počeo „Dnevnik“.

„Svejedno da li sam se igrala u sobi u kojoj je televizor ili ne, čula bih uvodnu špicu. Kasnije kada sam imala 11 godina i živela u Sloveniji, rat je već počeo, a 19.30 je postalo veoma mistično vreme. Ođednom bi svi odrasli ušli u kuću da gledaju vesti, a deca bi preuzela ulicu u narednih 30 minuta“, prisetila se Domanović.

Oko 1995. godine elektronska dens muzika postala je popularna u bivšoj Jugoslaviji i mladi su prelazili nove granice da bi prisustvovali žurkama i igrali repetitivnu tehno muziku – žanr bez nacionalnih prizvuka.

„Odlazila sam na tehno žurke, uglavnom po Sloveniji, ali smo takođe odlazili i u susedne zemlje, pa i u Srbiju. Nije to bila velika scena, ali sam nekako osećala da je elektronska muzika bila most koji je povezivao mlade ljude. Slično kao u Berlinu, gde tehno imao značajnu ulogu u ponovnom uspostavljanju kontakata među mladima u ponovo ujedinjenom gradu. Ljudi iz istočnog dela grada su odlazili u klubove u zapadnom delu“, objasnila je Domanović.

Zato u projektu „19:30“ ona, kako precizira, povezuje dve kolektivna, ali isto tako ritualna i hipnotišuća muzička iskustva – gledanje vesti i igranje na tehno žurkama.

„Jedno se dešavalo kod kuće, ali je pođednako bilo živo i javno, a drugo je povezivalo ljude u konkretnom fizičkom prostoru. Internet je dosta uništio taj osećaj zajedništva. Kada možemo pristupiti informaciji u bilo kom trenutku, večernje vesti su izgubile moć da kreiraju zajedničko iskustvo za veliki broj ljudi“, primetila je Domanović.

Domanović više od 10 godina živi u Berlinu i bavi se istraživanjem širokog spektra fenomena savremenog društva, među kojima su kulturne tehnike, naučni i tehnološki razvoj, istorija i kultura, popularna kultura i oblikovanje nacionalnog i kulturnog identiteta.

„Volim Berlin. Vrlo je živ sa svojom umetničkom i muzičkom scenom, ali istovremeno imate utisak da živite na selu. Najmirniji je veliki grad koji znam i to mi se jako sviđa. Ipak Berlin se dosta promenio tokom proteklih deset i nešto godina. Bio je dosta jeftin i svako je mogao sebi da priušti relativno veliki stan. Ali sa novim kompanijama, čak se i Google doselio, bojim se da će se Berlin pretvoriti u novi San Francisko“, rekla je Domanović.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.