Iber: Smrt je sve vidljivija, ali o njoj ne govorimo

BEOGRAD – Celinu od tri instalacije na 52. Bitefu zaokružuje rad „Zaostavština, komadi bez ljudi“ čiji su koncept osmislili Štefan Kegi i Dominik Iber, u produkciji jednog od vodećih švajcarskih pozorišta, „Vidi“ iz Lozane.

Kegi i Iber su u Pozorištu na Terazijama kreirali svojevrsni „muzej sećanja“ na „obične“ ljude kojih više nema ili koji će nas uskoro napustiti.

Osam soba, svaka minuciozna realistička inscenacija odlaska tih ljudi, odnosno projekcija načina na koji su oni zamišljali/želeli da odu s ovog sveta, projekcija je značenja koje to za njih ima, kao i oblika na koji žele da ih se jednog dana sećaju.

Kako su uopšte došli na ideju da se bave temom smrti, Iber kaže da uvek polaze od terena na kome stvaraju i pošto je u ovom slučaju to bila Švajcarska, zainteresovala ih je količina novca koja može da se nasledi i smrt kao tabu u toj zemlji.

„Ljudi u Švajcarskoj ne govore o novcu i ne govore o smrti, pa zato te dve teme idu odlično zajedno. Kada ostariš i imaš imovinu u Švajcarskoj, moraš da razmišljaš o tome kome će to ostati, a švajcarska ekonomija dosta ima udela u transferu novca od jedne drugoj generaciji i to je bila jedna od početnih tačaka. Istovremeno, ljudi ne žele da se pripreme za smrt i da razmišljaju šta će se desiti kada ih više ne bude bilo“, rekao je Iber u intervjuu za Tanjug.

Kegi i njegovi saradnici proveli su dve godine obilazeći bolnice za negu neizlečivih bolesnika, kao i obične bolnice, naučne laboratorije i pogrebne zavode, domove za smeštaj starih lica i religijske centre, pogrebnike i advokate – sve one koji se svakodnevno suočavaju s temom smrti.

Potom su se susreli s ljudima koji su, svako iz svog razloga, odabrali da se pripreme za sopstvenu smrt i s nekima od njih napravili posebne prostorije u kojima je svako mogao da izrazi svoju ličnu zaostavštinu.

„Glavni nam je cilj bio da pronađemo ljude koji su, bilo zato što su stari, bolesni ili se bave opasnim sportom, bliži smrti od drugih i koji bi bili voljni da sa nama podele svoje priče. Na početku smo ljude tražili u bolnicama, staračkim domovima i u jednom trenutki smo shvatili da projekat ne treba da bude samo o umiranju od bolesti. Zatim se pojavila tema o eutanaziji koja je legalna u Švajcarskoj, zbog čega mnogo ljudi dolazi iz čitave Evrope da umre u Švajcarskoj i rešili smo da i to treba da bude deo projekta, a onda smo potražili i specifičnije slučajeve poput tipa koji se bavi skakanjem sa litice“, objasnio je Iber.

U svakoj od osam soba publika otkriva ono što će ti ljudi ostaviti za sobom, način na koji oni zamišljaju sopstvenu smrt ili rekonstrukciju načina na koji zamišljaju prizor smrti.

Jedan stariji bračni par koji je odlučio da umre zajedno, seća se svog života i mladosti, jedna žena uspeva da ostvari veliki san pre nego što će umreti, jedan otac se obraća ćerki, jedan naučnik detaljno ispituje tehničke aspekte sopstvene smrti, jedan stanovnik Ciriha turskog porekla vidi svoju smrt kao povratak korenima i domovini.

Iber kaže da je većina ljudi s kojima su razgovarali ili koji su pristali da učestvuju u projektu dosta odmakla u procesu prihvatanja smrti.

„Ne govorimo o strahu od smrti, već o onome što ostaje iza nas. To može biti intelektualna zaostavština, nekretnine, novac, dugovi ili određen način života koji deca treba da nastave“, rekao je Iber.

On kaže da se smrt skriva, da svi žele da budu mladi i lepi, da niko ne želi ni da pomisli da dobije rak i da je smrt i dalje veliki tabu u zapadnoj kulturi.

„Smrt je svuda oko nas, postala je mnogo vidljivija, čaki i na televiziji gledamo krimi serije, ali istovremeno niko ne želi da govori o tome“, primetio je Iber.

Scenograf i reditelj kaže da su reakciji na predstavu bile vrlo različite.

„Nisam dugo video toliko mnogo ljudi na jednom mestu da plače kao u Moskvi, ali to nije bilo zbog šoka, već iz emocija. U Nemačkoj publika je želela da debatuje, posebno o eutanaziji, više je analitički prišla projektu nego emotivno, tako da jedva čekam da vidim reakciju srpske publike“, rekao je Iber.

Ipak, on naglašava da je „Zaostavština“ zapravo o životu, ne o smrti, i da ljudi obično izađu mnogo bolje raspoloženi, čak se u nekim segmentima i nasmeju.

„Što smo duže radili na projektu, uviđali smo da on više govori o životu, nego o smrti, o tome da treba da cenimo život i vreme koje imamo na planeti. To je nešto što i publika oseti“, istakao je Iber.

Dodao je i da vole da u svojim projektima rade s publikom i da su posetioci deo predstave na sličan način kao glumci i zato nastoje da ih uvuku u sam prostor i angažuju, a istovremeno u svakoj od soba se odigrava mini pozorišna predstava, dok u hodniku na plafonu se nalazi karta sveta s tačkicama koje se pale kada neka osoba premine.

„Zaostavština, komadi bez ljudi“ može se pogledati i sutra u tri termina.

(Tanjug)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.