U trendu

Korovljev: U ex-Yu su Kud Idijoti platili najvišu cenu

BEOGRAD – Film “Tusta” reditelja Andreja Korovljeva, prikazan premijerno u petak na festivalu Slobodna zona u Beogradu, emotivano je biografsko ostvarenje o slavnom frontmenu KUD „Idijoti“ Branku Črncu Tusti, čoveku koji je, po rečima brojnih gledalaca i poštovalaca, prešao granice muzike i postao “iskreni glas malih ljudi željnih mira i slobode”.

Korovljev, koji u razgovoru za Tanjug govori o odrastanju u Puli i druženju s Tustom i stvaranju filma, podseća i na tadašnju političku situaciji u kojoj su Kud „Idijoti“ postali “persona non grata” i kako je pulski bend tada platio najveću cenu za svoj angažman.

„Radeći na ovom filmu osećao sam veliku ogovornost i emotivno mi je bilo veoma značajno da to uradimo kako treba. Kada sam pronašao kolektiv, odlučili smo da ne napravimo klasičan dokumentarac jer je pitanje Tuste i Kud ‘Idijota’ veće od jednog muzičkog dokumentarnog filma”, kaže na početku razgovora Korovljev.

Radeći na ovoj priči svi su osećali Pulu kao svoj grad, ovu rokenrol priču kao svoju priču, a Tustu i Kud „Idijote“ kao deo svoje porodice.

„Proces proizvodnje je trajao jako dugo jer smo počeli da radimo s idejom da napravimo jedan emotivni i fini film, o jednom emotivnom i finom čoveku iz rokenrol svemira. Dugo smo se borili s montažom, hteli smo da preplićemo priče, malo rokenrola, malo iz ugla prijatelja, malo političke, odnosno antipolitičke teme“, rekao je Korovljev.

Međutim, kada su sve sastavili, nije bilo ništa što ih je, kako kaže, pogodilo duboko u srce kako su želeli.

Prošle su godine montiranja, pa su se na kraju odlučili za „klasičnu aristolelovsku priču sa tri čina“, bez preterane patetike, ali sa dubokim emocijama koje donosi kraj i Tustina smrt kroz ispovesti njegove porodice.

„Branko je bio vrlo jednostavan, konkretan, vrlo svoj. Nije bio diskretan, već ono što je na umu, to je na drumu. Kada je pevao tekstove koje je pisao Sale, svi su mislili da ih je on pisao, jer je na tako iskren način to izvodio. Tako je bilo i kada smo se družili. Tusta je bio čovek kome jednostavno treba da veruješ“, priseća se reditelj, citirajući jednog od govornika u filmu:

„Razgovaralo se u bekstejdžu o trenutnoj situaciji, rokenrolu, političkoj situaciji. Tusta je sve vreme ćutao i samo je u jednom momentu rekao: ‘Ma neka se sve nosi u …’. Što se na kraju i dogodilo. Takav je bio“.

Film o legenadarnom frontmenu prevazilazi jedan muzički dokumentarac jer nudi fenomenološki pristup koji se tiče istorije cele bivše Jugoslavije, političkih diskursa i rascepa u čijem grotlu su bili upravo Kud „Idijoti“, kao prvi, kako kritičari u filmu i napominju, anarho-pank bend u to vreme.

„Bilo je jako teško biti drugačiji i gurati svoju priču, od čega oni nisu odustajali. Mislim da su na području Jugoslavije Kud ‘Idijoti’ platili najveću cenu zato što nisu govorili ono što je nekome godilo ili trebalo, a što bi mediji obavili nekom ambalažom. Oni su jednostavno govorili ono što su hteli i što im je bilo na duši. Jedini koji ih je verno prenosio je bio ‘Feral’. Ti svi njihovi intervjui su ođednom postali veliki politčki fenomen, što je užasno smešno“, kaže Korovljev.

Pank bend iz Pule ođednom postaje persona non grata, jer, kako ističe reditelj, nisu mislili kako misli mejnstrim i režim.

U to vreme, Tusti su pretili bombom, bili su u svim medijima – „nešto potpuno nepoželjno“. „Oni su samo imali kritičko mišljenje za razliku od mnogih“, dodaje Korovljev.

KUD „Idijoti“ prekasno su stekli svoj status legendi u istoriji muzičke scene, misli Korovljev, ali dodaje da su ih mladi podržavali uvek.

„Bili su nešto potpuno drugačije jer se nisu libili da govore šta njih muči, da li je to Uljanik brodogradilište u kome je Tusta radio, ili naša rokenrol scena. Nisu bili opterećeni, niti su imali potrebe za medijskom pažnjom. Govorili su za male ljude. Bili su njihov glas. I to ih je činilo kultnim, što je po meni prekasno prepoznato. Te poruke koje su prenosili dolazile su direktno iz njih“, ističe Korovljev.

Komentarišući današnju situaciju na muzičkoj sceni, reditelj smatra da će biti ličnosti o kojim će se tek raditi dokumentarci.

„U poređenju s nekim prošlim vremenima, mislim da je sve manje klinaca koji rokaju, kako se to nekada rokalo, ne mislim samo na udarac bubnja ili zvuk gitare, već i na ono što je najbitnije – a to je poruka i glas koji će se čuti dalje od garaže. Svega je malo ređe ili sam ja samo stariji“, zaključuje Korovljev.

Dodaje da će večeras čuti nekoliko svirki u Beogradu kako bi saznao više o novoj sceni, jer su za njega „ti klinci vredni i što ih više ima, nekako ćemo bolje disati i funkcionisati u ovom društvu.“

(Tanjug)

Napišite komentar