Male priče Dejvida Linča

Ka­da ne pra­vi fil­mo­ve, Dej­vid Linč sli­ka, ba­vi se mu­zi­kom i pra­vi fo­to­gra­fi­je. Iz­lo­žba „Ma­le pri­če” u Kul­tur­nom cen­tru Be­o­gra­da ot­kri­va ovaj ma­nje po­znat deo nje­go­vog stva­ra­la­štva. Reč je o kultur­nom do­ga­đa­ju se­zo­ne. Ve­li­ke iz­lo­žbe ret­ko stig­nu do Be­o­gra­da. Ri­zik u pre­vo­zu, ne­ja­sne bi­ro­krat­ske pro­ce­du­re, za­dr­ža­va­nja na gra­ni­ci obes­hra­bru­ju umet­ni­ke i ga­le­ri­ste iz ve­li­kih evrop­skih cen­ta­ra.

Reč je, da­kle, o ret­kom po­du­hva­tu ko­ji po­či­nje su­sre­tom Vo­ji­na Vo­je Mi­tro­vi­ća sa Lin­čom, od­no­sno sa nje­go­vim di­gi­tal­nim ra­do­vi­ma ko­je mu je ame­rič­ki re­di­telj po­ve­rio sa ide­jom da ih pre­ne­se u cr­no-be­lu fo­to­gra­fi­ju. U tri­de­se­to­go­di­šnjoj ka­ri­je­ri fo­to la­bo­ran­ta u pa­ri­skoj la­bo­ra­to­ri­ji „Pik­to” Mi­tro­vić je ra­dio sa naj­ve­ćim fo­to­gra­fi­ma 20. ve­ka – od An­ri­ja Kar­ti­jea Bre­so­na, Ro­be­ra Do­a­noa, Renea Bu­ri­ja (po­zna­tog po por­tre­tu Če Ge­va­re) do Se­ba­sti­ja­oa Sal­ga­da, Mar­ka Ri­bue i Re­mo­na De­par­do­na.

„Lin­čo­ve fo­to­mon­ta­že su ne­što naj­čud­ni­je što sam vi­deo u svo­joj ka­ri­je­ri”, ka­že Mi­tro­vić dok še­ta­mo ga­le­ri­jom Art­get, jed­nim od tri iz­lo­žbe­na pro­sto­ra u Kul­tur­nom cen­tru ko­je su is­pu­ni­le fo­to­gra­fi­je ame­rič­kog re­di­te­lja. Nje­gov po­sao je bio da od ori­gi­na­la u di­gi­tal­noj for­mi na­pra­vi cr­no-be­le fo­to­gra­fi­je ve­li­kog for­ma­ta za iz­lo­žbu u Evrop­skoj ku­ći fo­to­gra­fi­je u Pa­ri­zu, pre­sti­žnoj in­sti­tu­ci­ji za fo­to­gra­fi­ju ko­ja je pre tri go­di­ne iz­lo­ži­la pe­de­se­tak Lin­čo­vih ra­do­va ko­je sa­da ima pri­li­ku da vi­di i be­o­grad­ska pu­bli­ka.

„Kao i svi ve­li­ki umet­ni­ci Linč je ne­po­sre­dan. On po­štu­je moj rad, kao što ja po­štu­jem nje­gov”, ka­že ovaj krep­ki osam­de­set jed­no­go­di­šnjak ko­ji je, pre ne­go što se 1964. go­di­ne ob­reo u Pa­ri­zu, usa­vr­ša­vao za­nat u fo­to-stu­di­ju „Vojn” u Va­si­noj, ne­da­le­ko od ga­le­ri­je u ko­joj raz­go­va­ra­mo.

Mi­tro­vić je pred­lo­žio Lin­čo­vom agen­tu da iz­lo­žbu pre­se­li u Be­o­grad, tru­de­ći se da uklo­ni nje­go­ve ne­do­u­mi­ce, iako je bi­lo do­go­vo­re­no da go­stu­je u tek ne­ko­li­ko evrop­skih gra­do­va. I Linč je pri­stao. Ova iz­lo­žba je do­bar na­čin da se iz dru­ga­či­jeg ugla sa­gle­da nje­go­vo stva­ra­la­štvo.

„Linč ka­že da je kod nje­ga fo­to­gra­fi­ja do­šla iz fil­ma, da ga je po­kret­na sli­ka uve­la u fo­to­gra­fi­ju. Ov­de je za­ni­mlji­vo da nje­go­va li­kov­na umet­nost pra­vi upliv u fo­to­graf­ski rad”, ob­ja­šnja­va Mi­ro­slav Ka­rić, isto­ri­čar umet­no­sti i do­bar po­zna­va­lac Lin­čo­vog vi­zu­el­nog stva­ra­la­štva. Sa Ve­snom Da­ni­lo­vić on je be­o­grad­ski ku­stos iz­lo­žbe, uz tro­ji­cu ko­le­ga sa fran­cu­ske stra­ne.

„Ne­ko će na ove ra­do­ve gle­da­ti kao na fo­to­gra­fi­je, ja ih do­ži­vlja­vam kao fo­to­gra­fi­ke, jer ima­ju is­tan­ča­ni sen­zi­bi­li­tet gra­fič­kog. To ne ču­di jer se Linč opro­bao u me­di­ju gra­fi­ke, a u po­sled­nje vre­me do­sta ra­di li­to­gra­fi­ju”, ob­ja­šnja­va Ka­rić.

Linč je po­čeo kao sli­kar, umet­nič­ku aka­de­mi­ju u Fi­la­del­fi­ji za­vr­šio je 1965. go­di­ne. Nje­gov raz­voj­ni pe­ri­od obe­le­ži­la je umet­nost pr­ve po­lo­vi­ne 20. ve­ka, avan­gar­da ko­ja je pro­me­ni­la per­cep­ci­ju stvar­no­sti mo­der­nog čo­ve­ka, tra­ga­nje za du­bljim slo­je­vi­ma stvar­no­sti u sno­vi­ma i ne­sve­snom, ap­strakt­ni eks­pre­si­o­ni­zam Džek­so­na Po­lo­ka, de­kom­po­no­va­na te­la Fren­si­sa Bej­ko­na, ame­rič­ko dru­štvo 50-ih i otu­đe­ni am­bi­jen­ti Edvar­da Ho­pe­ra. De­hu­ma­ni­za­ci­ja sve­ta, ose­ća­nje otu­đe­no­sti i ko­lek­tiv­ne psi­ho­ze po­sta­li su deo nje­go­vih umet­nič­kih vi­zi­ja.

„Pri­vla­či­li su ga sve­to­vi ’ispod površine’ ono što je u ra­noj mla­do­sti uočio da se kri­je is­pod is­po­li­ra­ne sli­ke sred­nje Ame­ri­ke u ko­joj je ži­veo, iza idi­lič­nih pej­za­ža sa ku­ća­ma oivi­če­nim dr­ve­nom ogra­dom, ze­le­nom tra­vom i pla­vim ne­bom. Tra­gao je za slo­že­ni­jim, uz­bu­dlji­vi­jim i opa­sni­jim po­sto­ja­nji­ma, uz­ne­mi­ra­va­la ga je spo­zna­ja da me­sta i te­la mo­gu da tru­le, da pro­pa­da­ju”, ob­ja­šnja­va Ka­rić.

Uti­caj na Lin­čov film­ski i li­kov­ni pri­stup imao je i ame­rič­ki sli­kar i pe­da­gog Ro­bert Hen­ri ko­ji je mla­dim umet­ni­ci­ma go­vo­rio da ra­zum mo­že da bu­de ve­li­ka pre­pre­ka u per­cep­ci­ji re­al­nog. Linč je za­dr­žao de­či­ju fa­sci­na­ci­ju sve­tom ko­ji ga okru­žu­je, neo­p­te­re­će­nu in­te­lek­tom ko­ji ogra­ni­ča­va pro­stor ma­šte. Re­zer­vo­ar ide­ja ne tra­ži u re­al­no­sti, već u po­ni­ra­nju u svoj unu­tra­šnji svet. U to­me mu po­ma­že tran­scen­den­tal­na me­di­ta­ci­ja ko­joj se sva­ko­dnev­no po­sve­ću­je.

U sr­ži nje­go­vog umet­nič­kog iz­ra­za je po­e­ti­ka one­o­bi­ča­va­nja, o če­mu sve­do­či i ova iz­lo­žba. Da bi evo­ci­rao de­tinj­stvo Linč je po­sta­vio de­ča­ka sa hi­per­tro­fi­ra­nom gla­vom u po­lje sa dr­ve­nim ko­njem i ma­lim avi­o­nom. Na iz­lo­že­nim fo­to­mon­ta­ža­ma su glav­ni to­po­si Lin­čo­vog sve­ta, ku­ća kao pro­stor u ko­me idi­la mo­že da se pre­tvo­ri u ko­šmar, gla­va ko­ja ov­de aso­ci­ra na Ma­gri­ta, in­sek­ti ko­ji re­me­te sli­ku nor­mal­no­sti. To su ele­men­ti oni­rič­ke sli­ke u ko­joj vla­da­ju ne­kon­tro­li­sa­ne si­le, u ko­joj je at­mos­fe­ra uz­ne­mi­ru­ju­ća, pre­te­ća, kla­u­stro­fo­bič­na, po­put one u fil­mo­vi­ma „Gla­va za bri­sa­nje” i „Tvin Piks”. Ve­li­ku pa­žnju po­sve­ću­je kom­po­zi­ci­ji ovih ko­la­ža, kao što u svo­jim fil­mo­vi­ma pa­žlji­vo ra­di na de­ko­ru, na sce­ni kao va­žnom ele­men­tu u pre­no­še­nju psi­ho­lo­ških sta­nja nje­go­vih ju­na­ka.

Cr­no-be­la teh­ni­ka po­ja­ča­va uti­sak neo­bič­nog i za­čud­nog. Na pi­ta­nje za­što iz­no­va ko­ri­sti ovu teh­ni­ku od­go­vo­rio je da na taj na­čin že­li da ono što vi­zu­a­li­zu­je odvo­ji od re­al­no­sti.

„To je ključ za raz­u­me­va­nja Lin­čo­vog ra­da, spo­sob­nost da ne­što što je sva­ko­dnev­no, pre­po­zna­tlji­vo, bli­sko pred­sta­vi u ne­kom dru­gom po­ret­ku u ko­me po­sta­je stra­no i stra­šno”, ka­že Ka­rić.

Za raz­li­ku od po­kret­nih sli­ka ne­po­kret­ne pri­ča­ju ma­le pri­če, a od po­sma­tra­ča za­vi­si da li će one pre­ra­sti u ve­li­ke. Linč že­li da sva­ko u nji­ma pro­na­đe pro­stor za sop­stve­ni svet ma­šte, sno­va i ko­šma­ra. „Ista sli­ka na raz­li­či­te na­či­ne de­lu­je na po­sma­tra­če”, ka­že re­di­telj fil­mo­va „Čo­vek slon” i „Mul­ho­land drajv”.

Po­se­ti­o­ci­ma be­o­grad­ske iz­lo­žbe obra­ti­će se pre­ko vi­deo-lin­ka u uto­rak 12. sep­tem­bra u 19 sa­ti, u sa­li Dvo­ra­ne kul­tur­nog cen­tra u Ko­lar­če­voj na­kon pri­ka­zi­va­nja do­ku­men­tar­nog fil­ma o nje­go­vom ži­vo­tu.

(Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.