Male priče velikih majstora

Divan je osećaj kada otkrijete nekog novog pisca (novog za vas, ne mora da bude neko ko je tek nedavno počeo da piše) koji vam se veoma dopadne, ali nekada prija i samo se prepustiti delima onih za koje već znate da su majstori pisane reči. Jedna od knjiga koje vam omogućuju ovo drugo zadovoljstvo jesu i „Noćne priče“ (priredio Mijo Raičević).
„Noćne priče“ zapravo su izbor 13 (namerno baš taj broj!) priča, za većinu bi se moglo reći da pripadaju hororu, ali se poslednje dve svrstavaju u fantastiku. Žanrovsko određenje ovde je, međutim, najmanje bitno; radi se, jednostavno, o 13 odličnih priča, a svi autori su poznati kao majstori kratke forme (i ne samo kratke forme).
Zbirka počinje pričom „Vera“, čiji je autor Vilije de L’il Adam. U njoj je obrađen motiv mrtve drage prema kojoj je ljubav bila toliko jaka da se čini da će se vratiti iz groba. Sličan motiv obrađuje i „Ligeja“ Edgara Alana Poa, s tim što je tu i sama mrtva draga toliko jake volje da je u stanju da, na izvestan (jeziv) način, pobedi smrt.
Sledeća priča je „Crni monah“ Antona Pavloviča Čehova, delo koje je možda o prikazama i ludilu, a možda o genijalnosti i vezi između genijalnosti i ludila – čitaocu je ostavljeno da prosudi. Nešto nalik na prikazu i dvoumljenje da li se radi o ludilu ili ne postoji i u Mopasanovoj priči „Horla“, mada je u njoj dominantan motiv vampirizma (stvorenje koje isisava životnu snagu tek je delimično materijalno). Užasavajuće i krajnje teško za uništenje stvorenje koje isisava životnu snagu i tera u ludilo, ovog puta i u vampirsko ponašanje, postoji i u sledećoj priči u ovom izboru, Lavkraftovoj „Ukletoj kući“.
Nakon toga, sledi Gogoljev „Vij“, podsmešljiva priča sa vešticom i raznoraznim karakondžulama koje muče nesrećnog glavnog junaka, koji, doduše, ni sam nije baš „cvećka“. Ovu priču prati Mopasanova „Noć“, simboličan prikaz onoga što se dešava ljudima previše zaljubljenim u tamu. Sledi „Pokojni gospodin Elvešam“ Herberta Džordža Velsa, delom horor, delom rana naučna fantastika, još jedna priča o pokušaju da se otme život nekome ko ga je pun. Tu je i „Posle devedeset godina“ našeg pisca Milovana Glišića – ponovo priča o vampiru.
„Prva noć na groblju“ Eduarda Vildea delom je jetki opis suštinski nezainteresovanih i licemernih živih pored umirućeg čoveka, delom pomalo tugaljivi opis reakcije deteta na smrt voljenog oca, a delom i zamišljena reakcija mrtvih na njihovo novo okruženje – smrt. „Guliverova smrt“ Leonida Andrejeva takođe na ciničan način opisuje reagovanje živih na smrt nekoga ko bi trebalo da im je blizak. Zbirka se završava dvema Borhesovim pričama, „Teolozi“ (o dva ljuta suparnika-teologa koji postaju toliko nalik jedan drugome da ih ni sam Bog više ne razlikuje) i „Alef“, još jedna priča o odrazima, ovog puta odrazima sveukupnog kosmosa.
Ono što je zajedničko svim ovim pričama jeste kvalitet – nema slabih, nijedna ne razočarava. Danas teško da će ma koja od njih izazvati jezu koju su nekada nesumnjivo izazivale, ali su i dalje interesantne. Brojčano najviše ima onih koje obrađuju motiv vampirizma – i među njima nema nijedne koja bi makar ličila na kliše o seksi vampiru-zavodniku. Takođe, među svim ovim pričama koje se bave mračnim (u raznim oblicima), i smrću, i zlom, nema niti jedne koja bi zlo i tamu i čudovišta ove ili one vrste veličala ili ih prikazivala kao na neki način simpatične i prihvatljive – zlo je zlo i petljanje s njim vodi u propast.
Ukratko, „Noćne priče“ je zbirka dobrih priča o tami (u svim značenjima te reči) i onome što u njoj vreba, zbirka koja vas neće naterati da od straha ostanete budni, već ćete, možda, budni ostati zbog uživanja u dobro napisanoj reči i zbog razmišljanja na koje su vas te reči navele.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.