Prva naučno-fantastična drama

Kada se pomene naučno-fantastična drama napisana pre više od sto godina, moglo bi se pomisliti da je reč o nečemu što iz današnje perspektive deluje beskrajno naivno. To, međutim, nije tačno kada je posredi prva naučno-fantastična drama u svetu, "Posle milion godina", koju je 1889. godine napisao naš pisac Dragutin Ilić.
Povodom obeležavanja 150. godišnjice od rođenja Dragutina Ilića, ponovo je štampana njegova drama "Posle milion godina", jedno od prvih naučno-fantastičnih dela u svetu i prva naučno-fantastična drama poznata svetskoj književnosti. Ponovno objavljivanje ove drame svakako je značajno za našu kulturu, očuvanje i poštovanje našeg kulturnog nasleđa; ono što bi moglo da iznenadi jeste njena aktuelnost. Šta je tu iznenađujuće, zar dobro delo nije uvek aktuelno? Jeste, ali kada se radi o naučnoj fantastici, zbog napretka tehnologije, dela ovog žanra mogu vrlo brzo da deluju zastarelo, jer ono što se u nekom delu pomene kao veliko (i u tom trenutku izmišljeno) tehnološko i/ili naučno dostignuće može da postane svakodnevica, i onda je teško govoriti o nekakvoj fantastici.
Aktuelnost drame "Posle milion godina" temelji se na tome što se ona napretkom tehnologije i nauke bavi u maloj meri. Ima toga, i čini bitan segment drame, ali je delo ipak mnogo više fokusirano na međuljudske odnose i na suštinsko nerazumevanje među ljudima, a to je nešto što je aktuelno uvek i svuda.
Radnja ove drame dešava se, kao što i naslov kaže, nakon milion godina. Preostala su svega dva čoveka, otac i sin, Natan i Danijel, koji su poput nas; oni se skrivaju u prašumskim pećinama na području nekadašnjeg Pariza, dok ih ne pronađu i ne ulove pripadnici takozvanog Duho-sveta, čovekovi evolutivni potomci. Fizički i dalje veomna slični današnjem čoveku, pripadnici Duho-sveta imaju značajno razvijeniju tehnologiju, ali i mentalne moći, koje im omogućavaju da bez ikakve pomoći tehnoloških aparata putuju neverovatnom brzinom, po želji i sa planete na planetu, ili bilo gde po svemiru. Ratovi, glad i bolesti ne postoje, nezamislivo je ubiti pripadnika sopstvene vrste, a najgori zločin na koji nailazimo u tom svetu budućnosti jeste krađa (Merkurijanci kradu od Zemljana ostatke izumrlih vrsta kako bi ih). Pripadnici Duho-sveta su praktično besmrtni.
Takvim ljudima Natan i Danijel deluju kao životinje, malo naprednija vrsta majmuna koji su sposobni da, poput papagaja, nauče njihov govor, ali im je njihovo ponašanje nerazumljivo. U Duho-svetu nikakve jače emocije ne postoje, žitelji imaju naučničku radoznalost i etičke norme, ali su im ljubav, mržnja, tuga i patnja nepoznati čak i kao pojmovi. Postoji brak kao institucija, ali se sklapa na ugovoreno vreme, između individua koje se lepo slažu, ženi je potpuno svejedno da li će se udati za ovog ili onog jer su "ionako svi jednaki" i unapred se dogovara sa kime će se venčati nakon što se trenutni brak (koji traje barem petstotinak godina) okonča. I zbog tih razlika današnjih ljudi i ljudi budućnosti nastaju tragikomični momenti (podnaslov "Posle milion godina" je "tragikomedija u tri čina s prologom"), jer se mladi Danijel zaljubljuje u jednu od žena, Svetlanu, inače kolonizatorku novih svetova i ukrotiteljku divljih zveri, a ona uopšte ne razume zbog čega je on toliko uznemiren, šta je to što oseća, zbog čega se tako čudno i divljačno ponaša. Ona je naklonjena Danijelu i želi da mu pomogne da se oseća bolje, ali ne razume šta on to zapravo hoće od nje; dok on veruje da je malo-pomalo uči ljubavi i strasti, ona smatra da kroti tu čudnu divlju zverku. Tragikomičnom tonu ove drame doprinose i Merkurijanci, koji žarko žele da na Merkur odvedu jednog od dva poslednja primerka zverke "čovek", a na primedbu da ljudi ne bi preživeli takvo putovanje, ugušili bi se, njihovo rešenje je da primerak koji nose prepariraju, kao što bi preparirali bilo koju drugu životinju.
Protkana mračnim humorom, pričajući o večnoj temi nerazumevanja među ljudima, sa zanimljivim likovima – "Posle milion godina" nije samo značajno delo naše kulturne baštine, nešto što stoji u arhivi i čijim se postojanjem možete pohvaliti, već je, kao i druga velika književna dela, nešto što sa zadovoljstvom možete pročitati i danas, nimalo ga ne smatrajući zastarelim i dosadnim.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.