Sedmi međunarodni festival autorskog filma
U javnosti ima komentara da je Sedmi međunarodni festival autorskog filma (trajao od 24. do 30. novembra) bio na brzinu organizovan, a filmovi skupljeni „zbrda-zdola“. Možda i jeste tako, ali to nije ništa novo za ovdašnju kulturnu scenu. Na kraju krajeva, kako da se zna unapred nešto o nekom festivalu, kada ne znamo ni odgovore na mnogo bazičnija i važnija pitanja: Gde živimo? U kojoj državi? Imamo li vladu? A ako imamo vladu, da li ta vlada može da vlada a da je ne ometa stara vlada koja bi da opet vlada… Kada već govorimo o pitanjima na koja ne znamo odgovor, spustimo se još niže: Hoće li biti plate i za koji to mesec mi uopšte radimo i… Da li postoji život posle smrti! Autor ovog teksta je morao da postavi i ovo poslednje pitanje, e da bi se nekako zaustavio i vratio na Festival autorskog filma.
Zaključak: dobro je što je festival održan i bilo je dobro njegovo postojanje i svih ovih godina. Programska orijentacija na umetnički, autorski film (ova kovanica se na kraju milenijuma poistovetila sa značenjem „neholivudski“) u Beogradu je pokazala jako čudne rezultate: logično bi bilo da je to manifestacija za malobrojnu publiku, zaljubljenike u filmsku umetnost i poznavaoce iste, ali nije tako. Ova manifestacija se pokazala itekako komercijalnom, a mnogi filmovi, čak potpuno nepoznati, su punili dvorane kao da su u pitanju hitovi ili block-buster-i (to su oni filmovi koji zarađuju mnogo para, o kojima je teško napisati bilo šta pametno i čije autorske ekipe stalno ponavljaju, kao papagaji: bilo nam je divno, svi smo se slagali, živeli smo kao jedna velika porodica, divno je raditi sa ovakvim glumcima…).
Međutim, u ovoj čudnoj zemlji (kojoj se ni granice ne znaju) i u ovom čudnom gradu nikada nisu važili isti zakoni kao u ostatku sveta: ovde publika bira šta će da gleda, izuzetno je kritična, obožava da ide protiv struje, ne voli reklame i ne prihvata tuđe mišljenje, za nju je mnogo više „in“ gledati neki nepoznati i neizvikani film, nego otići na „Čarlijeve anđele“. Beogradska filmska publika gaji specifičan prezir prema „komercijali“ i to što je u neki film uložena veća suma no što su naše devizne rezerve, njoj ništa ne znači. Zato je i Festival autorskog filma morao da priredi dodatne projekcije u Art museum bioskopu, e da bi zadovoljio, makar delimično, veliko interesovanje. Dodatna 4 dana za ljubitelje autorskog filma, ma šta značila ta kovanica.
Oficijelni žiri Sedmog festivala autorskog filma, u sastavu Dušan Makavejev, Dejan Dukovski i Milan Vlajčić, je dodelio nagrade. Jednoglasnom odlukom, prvo mesto dele dva filma: „O ženama i magiji“ Claude-a Miller-a i domaće, niskobudžetno ostvarenje Milutina Petrovića „Zemlja ljubavi, istine i slobode“. Što se tiče prvog filma, u pitanju je delo francuskog reditelja rođenog 1942. godine, koji je svoju karijeru započeo kao pomoćnik velikih rediteljskih imena kakva su Rober Breson, Žan-Lik Godar i Fransoa Trifo. Posle više kratkih i reklamnih filmova, ovaj je autor prešao na igrana ostvarenja 1975. godine. Njegovo nagrađeni film je priča o Kler, 30-godišnjoj, „večitoj studentkinji“ antropologije, kojoj je diplomski prava noćna mora zbog koje se i razboljeva i, sa jakim napadima migrene, dospeva na neurološku kliniku. Suočavajući se sa patnjama drugih, ona obnavlja snagu i stiže do izlečenja.
Za nagrađeni domaći film, sam autor kaže da do samo pre 2 meseca nije ni mogao da sanja da on uopšte negde bude prikazan, a da pri tom on sam i ekipa nemaju probleme sa vlastima. Na sreću, bivša vlast je oterana i uskraćeno joj je zadovoljstvo kažnjavanja, maltretiranja, uništavanja i ubijanja. Sada Milutin Petrović može da razmišlja i o nečem, do skora nezamislivom: da recimo ponudi film RTS-u i da ostvarenje bude prikazano na nekom od kanala ove kuće. U svakom slučaju, priča o mraku u kome smo živeli je oduševila i publiku i kritiku, i pored nagrade zvaničnog žirija, dobila i nagradu „Bogdan Kalafatović“ koju dodeljuje Udruženje filmskih novinara i kritičara.
Pored dve pomenute nagrade, na festivalu je bio prisutan i YU Fipresci žiri koji je nagradio dva filma: „Vetar će nas odneti“ reditelja Abbas-a Kiarostami-a, francusko-iransku koprodukciju čija je radnja smeštena u zabito iransko selo i u kome učestvuju pravi meštani tog naselja i „Raskršće“ rediteljke Nora-e Hoppe. Ova nemačko-dansko-holandska koprodukcija je priča o Afganistancu koji beži iz domovine i nalazi novi dom u Briselu. Posle 20 godina čišćena železničkih vagona, stiče pravo na penziju. Jedan slučajan susret ga ponovo suočava sa prošlošću i razlozima odlaska iz rodne zemlje. Film pun atmosfere, poetičan i melanholičan rad na temu egzila – geografskog, političkog i unutrašnjeg – koji odvaja čoveka od samoga sebe.
Na slici: Sofi Marso, francuska glumica, gošća Festivala autorskog filma.
Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.