Slučaj Srbljanović, umetnost traži umetnika, a ne aktivistu

BEOGRAD – Treba li pozorište da bude eksplicitno, odnosno može li se od umetnika tražiti ideološka vernost i političko targetiranje strane na kojoj on lično nije, ponovo je nametnuu javnosti posle nedavne premijere drame Biljane Srbljanović „Vrat od stakla“ koja je izvedena u režiji Jagoša Markovića na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Primedba dela kritičke javnosti da Srbljanovićeva kroz lik uticajne tviterašica Bogdanke, prikazuje sve licemerje opozicione elite, te da je “svojom novom dramom, po svim etickim i estetskim pravilima Vladinog Saveta za kulturne industrije, ukucala poslednji klin u kovceg razapetog Petog oktobra“, pa tako iskazala pozorišni oportunizam i izdala spstvene ideale, je po oceni sagovornika Tanjuga, pogrešno tumačenje umetnosti.

Tako reditelj Ljubiša Ristić, čije su predstave redovno bile pod ideološkom lupom i kritikom vlasti, podseća da je za umetnost i ocenu autora isključivo važno njegovo delo.

„U estetiku, kompoziciju, narativ…neke pozorišne predstave ne treba učitavati političke poruke zbog, političke angažovanosti autora. Umetničko delo delo je svet za sebe koji na određenim nivoima komunicira ili ne komunicira sa publikom“ kazao je Ristić.

On podseća na slučaj nemačke umetnice Leni Rifenštal čiji su politički stavovi bili katastrofalni, kako kaže, a ipak je uspela da ostane upamćena u istoriji kinematografije po remek delima koje je snimila.

„Mnogi pozorišni autori su bili politički angažovani, i stručna javnost i publika su očekivali od njih eksplicitne političke poruke na teatarskoj sceni. U većini slučajeva se to nije događalo.“ kaže Ristić.

Tanja Mandić Rigonat kaže da nije gledala predstavu „Vrat od stakla“ , ali ističe da postoji političko pozorište, baš kao što postoji i oportunizam u pozorišnim kritikama.

„Nema te odredbe u teaoriji teatra koja propisuje učitavanje političkih poruka u bilo koju predstavu. Treba se baviti umetničkim delom nekog autora i umetničkim svetovima kojima on korespondira sa javnošću“ kazala je Mandić Rigonat i dodala politički stavovi i dela nekih autora uopšte nisu u ideološkom saglasju.

„Politički stavovi Knuta Hamsuna mogu da sruše njegovo izuzetno delo…Dobar primer je i Luj Ferdinand Selin. Taj čovek je napisao jedan od najznačajnijih romana 20. veka „Putovanje nakraj noći“. To je roman sa antiratnom tematikom. Selin je par godina kasnije pisao antisemitske koještarije. Osećanje sveta se menja kod svakog autora“ kazala je Mandić Rigonat.

Danas je sve politika politika i politički čin, smatra dramaturg i reditelj Nebojša Romčević.

“ Posao autora nije da pokušava da pogodi politički ukus i dekorum svoje publike. On to može činiti, može ga potpuno odbaciti, ili provocirati publiku na reakciju.

„Politički stav autora je deo njegove ličnosti, njegove životne filozofije ili samo idejnog stajališta. Malo je autora koje možemo razumeti bez razumevanja njihovog političkog stava“ kaže on.

On objašnjava da autoru ne bi trebalo zamerati što iznosi svoje političke stavove, jer to upravo i jeste sloboda stvaralaštva koja je je ili apsolutna, ili je uopšte nema.

Međutim, potpuno je druga tema da li iznošenje političkih stavova šteti estetskom aspektu dela, kakav je balans estetskog i političkog, u kom trenutku političko biće autora proguta sve druge aspekte njegove ličnosti.

„U tom času, autor gubi svoju individualnost i postaje lik u svome delu, a od umetnika postaje aktivista. To, opet, ne dovodi u pitanje njegovu apsolutnu slobodu izražavanja, ali umanjuje domet njegovih ideja“ kazao je Romčević.

(Tanjug)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike