Tema Književnog kluba: „Engleski pacijent“

BEOGRAD – Književni klub koji je održan 46. put u Delfi kafeu u SKC bio je posvećen romanu „Engleski pacijent“ Majkla Ondačija koji je nagrađen Bukerovom nagradom 1992. godine, a ove godine je bio prva knjiga koja je dobila Zlatnog Bukera kao najbolji roman u poslednjih pola veka.

Polemiku je podstakla činjenica da je „Engleski pacijent“ bio ne samo svetski bestseler i da je u međuvremenu postao klasik već je doživeo da bude ekranizovan 1996. i osvojio devet Oskara, a režirao ga je Antoni Mingela. Učesnici u razgovoru su se jasno podelili na one koji smatraju da je knjiga daleko bolja od filma dok je druga branila film.

Za one koji nisu gledali film niti čitali knjigu PR menadžer Lagune Tanja Vučković je sažeto ispričala sadržaj:
„Engleski pacijent“ počinje 1945. godine, u bombama urušenoj vili pored Firence, odnedavno pretvorenoj u vojnu bolnicu. Napuštena, otkako se front premestio ka severu, sada pruža utočište poslednjoj žrtvi, Englezu koji polako umire od opekotina zadobijenih prilikom pada aviona u Libiji.

„Čoveka bez lica. Abonosno jezero. Vatra je progutala sve što bi moglo da ga identifikuje. Delovi njegovog izgorelog lica i tela bili su poprskani taninskom kiselinom, koja se stvrdla u zaštitnu ljušturu preko njegove spaljene kože. Hana, mlada medicinska sestra iz Kanade, ostaje kraj njega, opskrbljujući ga morfijumom i hranom. Pored njih dvoje, tu su i Dejvid Karavađo, prijatelj Hanine porodice iz Toronta, koji je od profesionalnog lopova postao vojni špijun, i Kirpal Sing, vojnik Sik, zadužen za demontiranje bombi i mina zaostalih na tom području. Za ovu četvorku vila postaje utočište u kojem njihove ličnosti oštećene ili uništene ratom, pokušavaju da se obnove“.
Prema rečima prevoditeljke Dijane Radinović roman je lirski i iskreno dirljiv, jer svakoga dira ljubav kao u romanu koja je bila zabranjena i baš zato plameno strastvena.

Ona je priznala da je ovaj roman bio izuzetno težak za prevođenje, jer je autor pre nego što ga je pisao već objavio nekoliko pesničkih zbirki i to se oseća u načinu na koji piše prozu.

Bilo je rečenica, kako je rekla, koje bi svaki prevodilac preveo na drugi način jer se radi o emocijama, a svako ih doživljava drugačije.

Za urednicu Minu Kebin roman je remek delo, senzualno, misteriozno, rapsodično koje prenosi čitaoca u neki drugi svet.

Ona je prepoznala da četiri glavna lika tragaju za identitetom i ljudskošću što su izgubili tokom surovih ratnih godina i sada traže izbavljenje u ljubavi koju ne nalaze. Za nju je najinteresantniji lik Sika koji se u toj sredini gde su ostalo troje ljudi beli oseća autsajderom a istovremeno smatra svojom obavezom da ih čuva da ne stradaju na samom kraju rata.

Miroljub Stojanović koji pođednako odlično poznaje i literaturu, a još bolje filmsku umetnost pošao je od teze da grandiozne knjige nikada ne dočekaju ekranizaciju koja im je ravna i obrnuto da osrednja proza može da postane scenario za vrhunski film.

On smatra da se to odnosi i na film „Engleski pacijent“, što znači da je film bolji od knjige.

On ne osporava da je Ondači jedan od najboljih živih pisaca Severne Amerike, iako se rodio na Cejlonu, ali smatra da Mingelin film, sniman sa najboljom filmskom ekipom koja je postojala u to vreme u Holivudu predstavlja veličanstveno filmsko delo. Stojanović je za roman kazao da je drama, a film vrhunska melodrama u najboljem smislu te reči.

Sledeći Književni klub biće održan 4. januara 2019. a tema je roman „Tkalja senki“ meksičkog pisca Horhea Valpija.

(Tanjug)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike