Od bokserskog ringa do vrha plesne scene

Murad Merzuki, hip-hop igrač, koreograf i bivši bokser, jedan je od najneobičnijih stvaralaca u svetu savremenog plesa: njegovi scenski nastupi, kao i predstave koje je osmislio – u proteklih 18 godina bilo ih je dvadesetak – snažan su i zabavan spoj „ulične igre”, borilačkih veština i, u naznakama, elemenata klasičnog baleta. Tamnoputi Francuz uvek ozarenog lica, rođen 1973. godine u Lionu, već od svoje sedme godine je praktikovao cirkuske veštine i borilačke sportove, sa 15 je otkrio hip-hop, i preko njega zakoračio u ono što će postati njegova strast i profesija i doneti mu međunarodnu slavu – ples.

Sarađivao je sa mnogim čuvenim koreografima, nastupao u raznim kompanijama, da bi 1996. osnovao sopstvenu, „Kafig”. Sa njom se 2015. prvi put predstavio našoj publici, na Beogradskom festivalu igre, sa predstavom „Boks, boks”. Gledaoci su tada ispunili dvoranu „Pozorišta na Terazijama” do poslednjeg mesta, a Murada i njegove „boksere” ispratili širokim osmesima, gromkim i dugim aplauzom.

Kompanija „Kafig” će ponovo nastupiti, u istom pozorištu, 8. i 9. aprila, u okviru četrnaestog Beogradskog festivala igre, koji se ovog puta održava pod sloganom „Velika igra”. U novom komadu „Piksel” Muradovi igrači nastupaju u prostoru sačinjenom od 3D iluzija, a energična muzika, usred sintetičkog pejzaža u kojem se kombinuju poezija i snovi, vodi svakog umetnika kroz nepoznat prostor, u kojem se oni oslanjaju na hip-hop virtuoznost. U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, sam autor Murad Merzuki tumači ideju „Piksela”, svoju umetnost.

Oduševili ste Beograđane „Boksom”, da li se Vaša nova predstava oslanja na slična koreografska rešenja?

Ne, ovoga puta će publika otkriti nešto potpuno drugačije. Dok je prethodni komad kombinovao boks, hip-hop i klasičnu muziku u burlesknoj atmosferi, „Piksel” suočava hip-hop sa digitalnom umetnošću, gde se tela i slike spajaju kako bi stvorili svet iz snova. Predstava je imala više od 250 nastupa širom sveta, u 19 zemalja. Nedavno smo bili u Australiji, Brazilu, Nemačkoj i Poljskoj.

Vizuelni efekti u igri, kao i 3D projekcije su novina u pozorištu, kako ste odlučili da ih iskoristite u „Pikselu”?

Organizatori Festivala digitalnih umetnosti „RVBn” su me kontaktirali 2013. kako bi napravili predstavu koja kombinuje igru i nove tehnologije. Tako sam otkrio rad Adrijana Mondoa i Kler Barden. Započeli smo zajednički projekat. Bio sam fasciniran i iznenađen vizuelnim efektima i mogućnostima savremene rasvete. To me je nateralo da preispitam sopstveni odnos prema prostoru, pokretu i slici. Neprestano smo izloženi slikama, video klipovima i digitalnim medijima. Ekrani su svuda oko nas. Namera mi je da na scenu donesem spoj stvarnog i virtuelnog, ali da publika ne bude u stanju da napravi razliku između ta dva sveta, da svaki gledalac bude suočen sa nečim što nije viđeno ili očekivano.

Vaš koreografski rečnik se sastoji od borilačkih veština, igre, hip-hopa… Kako dolazite do krajnjeg rezultata?

Kao dete sam učio borilačke veštine i cirkusku umetnost. Kasnije, kada sam otkrio hip-hop igru, shvatio sam da bih mogao da spojim sve ove umetničke forme. Od tog trenutka, pokušavam da razvijem hip-hop koreografiju u sinergiji sa ostalim umetnostima i kulturama. Ključ tog procesa, odnosno zajednički temelj svih mojih kreacija jeste u saradnji sa umetnicima iz različitih oblasti. Isključivo kroz intenzivnu uzajamnu razmenu možete postići ravnotežu i stvoriti delo koje će i za sasvim različitu publiku biti podjednako uzbudljivo.

Kako biste opisali uličnu igru? Kakvu poruku šalje?

Igra je moćni jezik. Tamo napolju, na ulici, ona je jedini način da se izrazite i izdvojite kao ličnost, da dokažete da postojite, da preživite. Puna je nade, energije i želje. Hip-hop igra je svima pristupačna, zato i dalje živi na ulici, ali je takođe i evoluirala, odnosno prešla u teatre, što joj je dalo novu dimenziju i mogućnost da se ne smatra nekom usputnom ili bezvrednom disciplinom. Ova evolucija je dokazala da nisu u pravu oni koji su tvrdili da hip-hop nikad neće biti ništa više od trenda.

Kad ste se prvi put susreli sa hip-hopom?

Verovatno je to bilo dok sam gledao TV program „H.I.P.-H.O.P.”, koji je snažno uticao na tinejdžere u Francuskoj, 80-ih godina. Ova televizijska emisija je zapravo donela američki hip-hop u Francusku. Svaki dečak iz mog kraja stajao je ispred televizora pokušavajući da imitira korake koje bi video. Moji prijatelji i ja smo definitivno bili dobri u tome, jer smo već poznavali akrobatske veštine iz cirkuske škole. Sa 17 godina smo oformili sopstvenu grupu. A imao sam 21 kad sam osnovao kompaniju „Kafig” u Bronu.

A sa kakvom idejom ste osnovali „Kafig”?

Želeo sam da radim na spajanju različitih umetničkih formi, otvarajući nove mogućnosti, odnosno izlazeći iz okvira jednosmernog pristupa koji se često pripisuje hip-hop igri. To je razlog zbog koga sam trupu nazvao „Kafig”, što u prevodu znači kavez, i na nemačkom i na arapskom jeziku. Hip-hop je dugo bio zarobljen u jednom stilu, a moj posao kao umetnika jeste da ovu umetničku formu oslobodim iz kaveza, a onda izguram daleko van granica očekivanog.

Koliko vam je važno da predstavljate svoje radove na festivalima, kakav je i Beogradski festival igre?

Važno mi je da svoj rad predstavljam što češće, pred što više publike. Želim da igra bude pristupačna svima, bez obzira na društvene, kulturološke ili iskustvene razlike. Beogradski festival igre je tokom godina postao čuven, najznačajniji u istočnoj Evropi, i to pre svega zahvaljujući njegovom internacionalnom i prestižnom programu. Ogromna mi je čast da mogu ponovo da nastupam  na ovom festivalu, a posebno se radujem da će to biti sa „Pikselom”, komadom koji se značajno razlikuje od svih prethodnih. Sve ovo je, naravnom, postalo moguće zahvaljujući profesionalnoj saradnji koju smo ostvarili sa ovom manifestacijom.

(Aleksandra Mijalković, Politika)

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.