U trendu

Veronauka u školama (I deo)

Jedna od najaktuelnijih tema na našoj kulturnoj i javnoj sceni, jeste ona koja se tiče uvođenja veronauke u škole. Demokratska opozicija Srbije je, u svojoj predizbornoj kampanji i programu koji je tada deljen građanima, najavljivala i obećavala redefinisanje odnosa Crkve i Države, jednu jasniju politiku po pitanju vere i jedinstvo koje je davno raskinuto. U takav stav se uklapa i opredeljenost za uvođenje verske nastave.

Projekat ateističkog društva je propao, i ovde, kao i u svim bivšim komunističkim zemljama. Ipak, prethodno uređenje je ostavilo duboke tragove i stvorilo jaz između naroda i Crkve. Kada kažemo „jaz“, ne mislimo ni na kakav sukob ili potpuno odsustvo vere, već na činjenicu da Crkva nije imala dovoljno prostora, niti mogla da bude aktivno uključena u društveni život.

U zemljama u kojima je veza između Države i Crkve jaka, sveštenici ne postoje samo zbog vernika i njihovo polje delovanja nije strogo ograničeno na verska pitanja – Crkva se aktivno uključuje u vaspitanje, obrazovanje i stvaranje opšte povoljne duhovne klime koja, u krajnjoj liniji, vodi i ovozemaljskom blagostanju i pravilnom funkcionisanju institucija i pojedinaca u okviru društva.

Odmah nakon 5. oktobra su se pojavile ideje o uvođenju veronauke u škole, kao način da se Crkva ponovo vrati na mesto koje joj pripada i potvrdi se njen značaj i uloga u društvu. Ministarstva vera, kulture i obrazovanja su podržala ovakvu ideju, sami ministri su rekli svoje „da“, ali nije precizirano kako to sprovesti. Još nije urađen detaljni elaborat na osnovu koga bi počelo planiranje jednog ovako bitnog, ali i vrlo osetljivog projekta.

Odgovor na pitanje zašto uvoditi veronauku je, barem sudeći po anketama i masovnom pozitivnom opredeljivanju roditelja i učenika, jasan i nedvosmislem. Škole, pored obrazovne, moraju da imaju i vaspitnu ulogu: formiranje ličnosti na principima moralnosti, solidarnosti, iskrenosti i poštenja jeste jedan od glavnih zadataka obrazovnog sistema. Samo znanje ili same „suve“ informacije, nisu dovoljne. Vera i Crkva nas, pored ostalog, uče i trpljenju, upornosti i odgovornosti, što su osobine koje samo mogu da pomognu obrazovanom detetu ili mladom čoveku. Bez ovakvih crta u karakteru, nema ni napretka u karijeri, niti postizanja velikih rezultata. Bez ovakvog nauka, čovek ne može da postoji kao društveno biće, niti da ima osećaj da je njegov lični napredak, u isto vreme, i napredak zajednice kojoj pripada.

Formiranje kolektivne svesti je izuzetno bitno – država i nacija bez nje lako kreću u sunovrat, pogrešnu politiku, deljenje po raznim osnovama i opštu duhovnu i materijalnu propast. Potvrda za tako nešto jesu i godine koje su za nama, a čije posledice ćemo još dugo osećati. Kada spominjemo „kolektivnu svest“, moramo da napravimo jasnu razliku između ovog pojma i pojma „kolektivistička svest“. U prvom slučaju je reč o osećanju zajedništva, solidarnosti, jedinstva i poštovanja drugih, uz izgrađeno sopstveno „ja“; nasuprot tome, kolektivistička svest jeste proizvod totalitarnih ideologija, u kojima se guši i ograničava ličnost pojedinca, poturaju mu se pseudo-vrednosti i laži, u cilju pretvaranja naroda u armiju poslušnika koja nema svoje mišljenje, već samo ono koje mu se „servira“ na različite načine, pogotovo putem medija. Po pravilu, društva u kojima se sprovodi ovakvo nasilje jesu ateistička: čak i kada se nosioci moći pozivaju na Crkvu, u pitanju je manipulacija i korišćenje za sopstvene ciljeve.

Spominjanje ličnih sloboda nas dovodi i do mišljenja onih koji su protiv uvođenja veronauke u škole. U najvećem broju slučajeva, pojedinci, organizacije i grupe koje zauzimaju ovakav stav, govore o ograničavanju sloboda i ukidanja prava na sopstveni izbor. Kada govorimo o marksistički orijentisnim pojedincima, jasno je zašto su oni protiv: veronauka i ateizma se nikako ne slažu. Što se tiče manjih verskih zajednica, može se razumeti i njihov strah od asimilacije, strah od favorizovanja većinskih i dominantnih veroispovesti. Ipak, nemoguće je da država potpomaže sve i radi za sve, a naročito ne sme da, vodeći računa o manjinama, zapostavlja većinu. Sve su države konfesionalne, odnosno sve su izrasle na temeljima jedne dominantne vere. Kada govorimo o Srbiji (ne računajući Kosovo), u njoj je četiri petine stanovništva pravoslavno. Pravoslavna, rimokatolička, protestantska, jevrejska i islamska zajednica zahvataju ogroman deo društva, a ostale veroispovesti postoje tek „u tragovima“.

Upravo ove dominantne zajednice imaju pravo i obavezu da, o državnom trošku, izvode versku nastavu, ističu predstavnici Srpske pravoslavne crkve, između ostalih i episkop jegarski Porfirije i episkop bački Irinej. Sa ovim se mišljenjem slažu i ostale pomenute verske zajednice, koje su, slično kao i pomenuti episkopi, reagovale na jednu tribinu održanu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, proglasivši je ekscesom.

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike