najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

Živela je u bedi i bila veliki čovek: Jedna od naših najboljih glumica zasmejavala je generacije

Njen osmeh, brilijantne uloge, komične scene pamtiće generacije i generacije. Iako nas je napustila 2001. godine, Radmila Savićević ostaće i dalje jedna od naših najboljih glumica.

Ostvarila je mnoge uloge u domaćim serijama i filmovima, a mlađim glumicama bila je uzor. Iako nije završila Fakultet dramskih umetnosti, Radmila Savićević, svojim raskošnim talentom zasmejavala je generacije pozorišnih i televizijskih gledalaca.

Rođena je kao Radmila Milenković, 8. februara 1926. u Kruševcu, ova izvrsna glumica nije živela u izobilju, ali toplinu koju je dobijala od majke Cane bila je dovoljna da njeno detinjstvo bude kako je govorila srećno.

– Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski – prisetila se davne 1992. godine. Radmila Savićević za emisiju “Veče sa zvezdama”.

Radmila je završila Žensku zanatsku školu jer majka nije imala mogućnosti da joj pruži školovanje u Gimnaziji u kojoj su išla deca bogataša. Kako je znala da joj ne može priušti odlazak na studije, majka ju je usmerila da završi žensku stručnu spremu, kako bi imala svoj zanat i time obezbedila sebi siguran hleb. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vreme, preda mašinu u miraz i uda je.

– Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: “Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena – rekla je Savićevićeva u jednom od retkih intervjua koje je dala.

Ova talentova glumica seća se da je i posle Oslobođenja teško živela.

– Moja majka je bila šnajderka, ali posle Oslobođenja je teško mogla da zarađuje. Ja sam išla na okopavanje kukuruza. Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorištve, prerastalo u gradsko pozorište – rekla je tada Rada Savićević.

Popularna Riska iz serije “Srećni ljudi”, osvojila je srca televizijskih gledalaca širom nekadašnje Jugoslavije.

Prvog aprila 1959. postala je stalni član Okružnog pozorišta u Kruševcu i već prvog maja debitovala je u predstavi Roditeljski dom Valentina Katajeva, u kojoj je tumačila lik Marije Martinove. U toku narednih osam godina odigrala je skoro sedamdeset uloga u dramskom repertoaru ovog teatra, a posle premijerne izvedbe predstave Kola mudrosti, dvoja ludosti usledio je angažman u Narodnom pozorištu u Nišu, ali ju je Komitet Komunističke partije ubrzo vratio u rodni Kruševac uz obrazloženje: “Zašto bi Rada zabavljala Nišlije kad može i naše”. Član Narodnog pozorišta u Nišu postaje 1955. i do 1970, koliko je tamo bila, ostvarila je više od pedeset uloga.

Tada dolazi do preokreta u njenoj karijeri, koji je za nju predstavljao, kako je sama govorila, novi početak.

– Ukupno 25 godina vukla sam, radila, stvarala i došla kao gotova glumica u Beograd, sve zaboravila i počela ispočetka – rekla je Radmila 1993. u intervjuu za TV Novosti.

Član Beogradskog dramskog pozorišta postala je 1970. odakle je 1986. otišla u penziju sa ukupnim radnim stažom od četrdeset godina, ali njena profesionalna karijera time nije okončana. Doživela je i zlatni jubilej – pola veka na sceni. Osim u matičnom pozorištu, igrala je u Jugoslovenskom dramskom.

Radmila je u ljubavi sreću pronašla kraj Božidara Bože Savićevića kojeg je upoznala na kruševačkom korzou. Kako govore njeni bližnji supruga nikada nije zvala ni po imenu ni kao muža nego kao “moj čovek”.

– Otići iz svog rodnog grada, ostaviti svoje majke, svoje kuće, mi smo bili izvor zarade kojima su njima omgućavali da svoje dane bolje prožive. To je bilo strašno. Mi smo otišli. Ljubiša Ružić je ponudio mom čoveku da dođemo u Niš. Mi smo pošli. Nismo imali stan, ništa. Glumci su u svim varijantama bili sirotinja. Ne želim se. Ja sam svoji život sam htela onako kako sam htela – rekla je tada Savićevićeva i dodala:

– Moj muž je bio izuzetno lep čovek.

Novinarka RTS-a Nataša Mijušković, kojoj je Radmila bila ujna, u knjizi Prva i poslednja kaže:

– Znam s koliko je ljubavi brinula o njemu pošto se prilično mlad razboleo, koliko je bdela nad njim i njegovim zdravljem. Samo zahvaljujući njoj, Boža je dočekao lepe godine. Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu. Bila je neverovatno duhovita, imala je veoma dobro pamćenje i baš je bila, što bi u Crnoj Gori rekli – žena čo’ek. Žena laf! Jednom prilikom još kao devojčica vraćala sam se s njima iz Novog Sada za Beograd, nešto me je bolela glava, pa sam bila neraspoložena, a oni su, da bi mi olakšali put, odglumili celu Zonu Zamfirovu. Boža je vozio i govorio sve muške uloge, a Rada je sedela pored njega i glumila ženske. Umeli su ljudima da prirede neočekivana i originalna iznenađenja – ispričalaje Nataša u svojoj knjizi.

Radmila je uvek želela pravdu. Nikada nije u ničemu posustajala. A, jednu stvar kod ljudi je teško podnosila – mržnju.

– Imam utisak kada bi svi ljudi u ovoj našoj zemlji samo pet dana rekli: “Neću nikoga da mrzim, da bi sve bilo dobro”, drhtavim glasom kroz suze je rekla tada Radmila Savićević za emisiju “Veče sa zvezdama” 1992. godine.

U harmoničnom braku sa Božidarom Savićevićem dočekala je starost, sve dok ih Radmilina smrt nije rastavila. Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je četiri dana nakon toga na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana.

Njen čovek, kako ga je zvala, Božidar Savićević poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003. godine, prenosi Kurir.

1 komentar
  1. Filip Romanski

    Da. Takvih ljudi,kao sto je bila Radmila Savicevic,tesko da ce vise biti. Radmila je na svom primeru,pokazala,da skola,ma kakva bila,i ma kako i sa kakvim uspehom je neko zavrsio,nema dobrog glumca,ako nema urodjeni talenat.To uostalom,vazi za sve profesije.Izuzetno me nervira, kada neko,iz tog glumackog sveta,prilikom nekog intervjua na TV,ne moze da propusti da kaze:”Kada sam ja,bio na Akademiji…” Nema tu Akademije,ako nemas talenta.A ako ga imas,zar je Ckalja imao Akademiju. Zar je Milivoje Zivanovic,Viktor Starcic i mnogi drugi veliki glumci,nisu imali zavrsene glumacke skole,a bili su velikani glumista…!

Napišite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

Najnovije iz rubrike