Deo naše prirode

Psovke su sastavni deo svih kultura. To su pogrdne, uvredljive reči ili rečenice, a zajedničko im je to da se smatraju nepristojnim i nepoželjnim u kulturnom društvu. Upućuju se u besu, njima se nešto ili neko izvrgava ruglu, upotrebljavaju se i kao poštapalice u opuštenom razgovoru. Da li je psovka deo ljudske prirode koji se prenosi s kolena na koleno, ili je reč o odrazu nemoći i negativnog ponašanja? Da li se slučajno kaže da neko psuje kao kočijaš? Ružnim rečima koje su sastavni deo psovki izražavamo čitav spektar osećanja: ljutnju, iznenađenost, bes, nemoć, očaj, ljubomoru, a ponekad i zahvalnost, radost, ushićenost, zadovoljstvo…
Bilo kako bilo, u našem slučaju se obično kreće od čuvenog glagola "j…", a onda se ređa sve po spisku: bliža i dalja rodbina, bog, hleb, sunce, svi sveci, ali i miš, pas… Ne škrtari se s psovačkim repertoarom na stadionima, u autobusima, na ulici, televiziji… Na ovim prostorima postoji nešto čega verovatno nema nigde u svetu – pojedinci, kada žele da se pohvale koliko su s nekim bliski, kažu: "S njim sam na j.. si mater". Čini se da su psovke postale toliko rasprostranjene da ih koristimo čak i prilikom udeljivanja komplimenata: "J… što su ti dobre te cipele!"
Osobe koje češće psuju dominantne su i ekstrovertne, a uvredama i ružnim rečima pribegavamo i kad ne znamo kako da na prikladan način kontrolišemo sopstvene emocije. Psujemo kada ne umemo da upravljamo emocijama na pravi način. Reklo bi se i da je jači pol skloniji psovanju, kao i da izbor psovki zavisi od društva u kojem se nalazimo – u mešovitom se koriste blaže, a u muškom sočnije kombinacije sinonima za pojmove povezane sa seksom, polnim organima i ostatkom psovačkog vokabulara. Možda je psovanje pojava koja na nas deluje katarzično?

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.