Mi smo ono što nosimo (2)

Nije redak slučaj da i ono što je objektivno lepo i s ukusom napravljeno počne da se izbegava u širokom luku, zbog preteranog i najčešće samoreklamerskog korišćenja u određenim krugovima. Potpis, to jest brend, postao je važniji od izgleda i funkcionalnosti svakog komada garderobe i obuće. Mutirani momci s asfalta, danas ozbiljni biznismeni (preduzetnici, vlasnici kafića i butika), ne mrdaju dalje od svoje modne mame – Italije, i najpopularnijih brendova koji odatle dolaze. Njihove muze, voljene žene i ljubavnice sličnog su ukusa.
Iza svakog modela odeće ili obuće stoji neka ideja, neki stil života, neki muzički ukus. Patike s vazdušnim đonovima šetale su se po splavovima, martinke po nekim malo mračnijim mestima koja podrazumevaju pank način života, starke u nekom rok maniru. I sve je u skladu s određenim željama i prohtevima pojedinaca, s njihovim konceptom života i vrednostima koje cene. Bez obzira na to kako se globalni trendovi prelamaju u našem društvu, sasvim je očigledno da su Pepeljugina vremena prošla. Čarobni štapić više nije neophodan instrument za stvaranje lažnog identiteta (sjajna polazna tačka za posmatranje pozicije galopirajuće kineske proizvodnje nasuprot najpopularnijim modnim brendovima), a moderna Pepeljuga, koja to više ni po koju cenu ne želi da bude, pre će slomiti vrat nego izgubiti istinski vrednu, retku cipelicu.
A šta se očekuje od savremenog prinaca? Jasna stvar – da uz izgubljenu obuću donese barem još dva para podjednako skupih primeraka, kako bi je uverio da budućnost s njim zaista ima nekog smisla. U suprotnom, ona može i daleko bolje da se snađe, a neće morati da se plaši da li će i kada će časovnik da otkuca ponoć. Neke bajke su izgleda ipak prestale da budu bitne.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.