Fenomen zvani „Depeche Mode“

Pre svega, veliki pozdrav za Dacku Dacković iz Podgorice, koja je redovno s nama. Naravno, pozdrav i za ostale posetioce našeg sajta, kao i za verne čitaoce muzičke strane, da ne nabrajam sada sve. Planirali smo jednu akciju za sve vas, ali ona je još u povoju, pa o tom – potom. U međuvremenu, ja bih vas zamolio da u svojim komentarima napišete šta biste voleli da pročitate u našoj rubrici, a ja ću se potruditi da vam, koliko god je to moguće, izađem u susret.
Da pređem na stvar. Do pre samo nekoliko godina imao sam poduži spisak muzičkih želja s bendovima koje bih voleo da vidim uživo, a nisam imao ranije prilike za to. Neke sam već bio prežalio i precrtao sa spiska, s obzirom na to da su se davno raspali. Za neke sam mislio da nikad neće ni hteti da dođu ovamo, pa sam i njih "alalio". Plašio sam se da je sa Ice-T-jem i "The Prodigy" naša evropska avantura bila završena. Al’ ne lezi vraže… Nekako tiho i nenadano, klupko je počelo da se odmotava. Mislim da je nogu povukao Manu Čao. A onda je za mene usledila bajka, za koju nisam siguran da se zapravo i desila. Dogodili su mi se "Sex Pistols", doduše, malo omatoreli, ali za njih nikad nije kasno. Video sam "Faith No More"… Dobro, de, nije to bilo to, ali Majk Paton je Majk Paton. Bili su tu i Čili Pepersi, makar nakratko. Eto, video sam i delić čuvenih Ramonsa. Pa onda Metalika, Kejv i Leni. "Franz Ferdinand", "Cypress Hill", pa Ijan Braun. Igi Pop je postao skoro domaći. Još nešto, gledao sam "Pekinšku patku" s nepuna tri metra razdaljine iako i danas u to ne mogu da poverujem. Hej, uča Čonta i ja oči u oči. Sjajno. Negde u tom periodu sam i prokomentarisao da mi je još ostalo da vidim i "Majke" i onda mogu da umrem. Kakva nepromišljena izjava! Ne zbog "Majki". Njih sam odlegao na Tašu i za njih zaista vredi živeti. Ali takve velikane da zaboravim?! Strašno.
"Depeche Mode", o njima govorim. Moja koleginica je u jednom od prethodnih članaka jako lepo najavila njihovo gostovanje u Beogradu u maju naredne godine. Stoga, bez novih podataka, samo ono što je u meni. A to je glas. Dejvid Gon (neko ga zove i Gahan, originalno David Gahan). Još pamtim dan kada sam prvi put čuo pesmu "Walking in My Shoes". Vraćao sam je unazad bar 20 puta. Mislim da su je i komšije naučile. Pa onda "I Feel You", "World in My Eyes", pa "Enjoy the Silence", a kasnije i remiks te pesme. Srce da stane! A onda je došao album "Ultra" i pesma "It’s No Good". Kasnije nije bilo žurke bez nje. Imao sam i video kasetu s njihovim koncertom. Tu sam zapravo i osetio da je njihova prava snaga u stvari živi nastup. Zvuče bolje nego na CD-u. Naravno, ukoliko je to uopšte moguće.
"Depeche Mode" u Beogradu? Ja još ne mogu da poverujem u to. Obećavaju nam da neće biti kao s Pepersima, da će svirati bar 100 minuta. Majko moja, ko će to dočekati? Ma samo još njih da vidim pa posle mogu da um… Čekaj, čekaj. Zaboravio sam "Dido"… I "Bad Religion"… I "Pearl Jam"… I "Rage Against The Machine"… I Džejmsa Blanta… He, he, nije on slučajno poslednji. Videćete u sledećem članku. U svakom slučaju, neka me još malo ovde. Bar još koju deceniju.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.