Anđelina Džoli: Napadanje najslabijih ne pokazuje snagu

Anđelina Džoli, glumica, režiserka i veliki borac za prava ljudi, objavila je kolumnu u „The New York Timesu“ u kojoj ukazuje na probleme koje Trampova promena politike prema izbeglicama može da napravi u celom svetu.

„Izbeglice su muškarci, žene i deca uhvaćeni u vrtlogu rata ili na pragu pogubljenja. Oni nisu teroristi, naprotiv, često su i sami žrtve terorizma, piše Džoli za NYT.

Ponosna sam na činjenicu što moja zemlja ima tradiciju pružanja okrilja za najranjivije ljude. Amerikanci su prolivali krv da odbrane ideju da ljudska prava prevazilaze granice kulture, geografije, etniciteta i religije. Odluka da se ukine doseljavanje izbeglica u SAD i odbije ulazak građanima sedam većinski muslimanskih država šokirala je naše prijatelje širom sveta, upravo zbog naše reputacije. Svetska izbeglička kriza i pretnja terorizma čini opravdanim naše razmatranje o obezbeđivanju granica. Svaka vlada mora da izbalansira potrebe njenih građana sa međunarodnom odgovornošću. Međutim, naš odgovor treba da bude srazmeran i zasnovan na činjenicama, a ne na strahu.

Kao majka šestoro dece koja su sva rođena u stranim zemljama, a koja su ponosni državljani Amerike, želim da naša zemlja bude bezbedna za njih i svu decu našeg naroda. Ali, ja želim i da deca izbeglica koja imaju pravo na azil uvek mogu da računaju na saosećajnost Amerike. I da možemo da obezbedimo našu zemlju, a da pritom ne otpišemo građane drugih zemalja, čak i bebe, kao pretnju našoj državi zbog geografskog porekla ili religijske pripadnosti.

Nije tačno da su naše granice preplavljene izbeglicama i da se primaju u SAD bez detaljne provere. Štaviše, izbeglice su predmet najviših provera u odnosu na bilo koju drugu kategoriju putnika koji dolaze u SAD. To uključuje višemesečne intervjue i bezbednosne provere koje sprovode FBI, Nacionalni protivteroristički centar, Ministarstvo unutrašnje bezbednosti i State Department. Takođe, među njima se kao prioritet stavljaju samo najranjivije grupacije – oni koji su preživeli mučenja, deca i žene koji su u rizičnoj grupi i koji ne bi preživeli bez hitne specijalizovane medicinske pomoći.

Posetila sam bezbroj kampova i mesta na kojima na stotine hiljada izbeglica jedva preživljavaju i svaka porodica pati. Kada Agencija za izbeglice Ujedinjenih nacija prepozna one kojima je zaštita najpotrebnija, možemo biti sigurni da zaslužuju bezbednost, zaštitu i novi početak kakav im zemlje poput naših nude. Zapravo, samo zanemarljiv deo – manje od jednog procenta – svih izbeglica na svetu se raseli u SAD ili bilo koju drugu zemlju. U svetu ima 65 miliona izbeglica i raseljenih ljudi. Devet od deset izbeglica živi u siromašnim i srednje bogatim zemljama, a ne u bogatim državama na Zapadu. Samo u Turskoj ima oko 2,8 miliona sirijskih izbeglica, a u SAD se od 2011. preselilo svega oko 18.000 Sirijaca.

Ovaj disparitet ukazuje na drugu, otrežnjujuću realnost. Ako pošaljemo poruku svetu da je prihvatljivo zatvoriti vrata izbeglicama ili ih diskriminisati na osnovu religije, igramo se s vatrom. Palimo fitilj koji će goreti širom kontinenata i pozivati baš onu nestabilnost od koje želimo da se zaštitimo.

Već živimo u najgoroj izbegličkoj krizi još od Drugog svetskog rata. Ima zemalja u Africi i na Bliskom istoku koje zbog problema sa izbeglicama pucaju po šavovima. Generacijama su američke diplomate zajedno sa Ujedinjenim nacijama pokušavale da ubede te zemlje da otvore granice i da slede međunarodne standarde u postupanju prema izbeglicama. Mnogi to i čine sa velikodušnošću koja je za primer.

Šta će biti naš odgovor ako druge zemlje koriste nacionalnu bezbednost kao izgovor da odbiju ljude i uskrate im prava na osnovu religijske pripadnosti? Šta će to značiti za Rohindža narod iz Mjanmara ili izbeglice iz Somalije ili milione drugih raseljenih ljudi koji su igrom slučaja muslimani? I kako se to uklapa sa zabranom diskriminacije na osnovu vere i religije koja je zagarantovana međunarodnim zakonima?

Istina je da je čak i u slučaju da je broj izbeglica koje primamo mali i ako činimo najmanje što možemo, to činimo u skladu sa konvencijama Ujedinjenih nacija i standardima za koje smo se toliko borili posle Drugog svetskog rata, radi bezbednosti naše zemlje.

Ako mi Amerikanci kažemo da te obaveze više nisu važne, rizikujemo da se na nas ugledaju i drugi i da se još većem broju izbeglica uskrati dom, što garantuje još nestabilnosti, mržnje i nasilja. Ako stvorimo sloj izbeglica druge klase i ukažemo da su muslimani manje vredni zaštite, podstičemo ekstremizam u inostranstvu, a kod kuće podrivamo ideal o diverzitetu koji cene i Demokrate i Republikanci: ‘Amerika je posvećena svetu, jer veliki deo sveta živi u Americi’, rečima Ronalda Regana. Ako podelimo ljude izvan granica, delimo sebe.

Lekcija koju smo naučili nakon što smo se godinama borili protiv terorizma još od 11. septembra je da svaki put kad odstupimo od svojih vrednosti pogoršavamo baš onaj problem koji pokušavamo da rešimo. Nikad ne smemo dozvoliti da naše vrednosti postanu kolateralna šteta u potrazi za većom bezbednošću. Zatvaranje vrata i diskriminisanje izbeglica nije u našem stilu i ne čini nas bezbednijim. Reakcije iz straha nisu u našem stilu. Napadanje najslabijih ne pokazuje snagu.

Svi želimo da naša zemlja bude bezbedna i zato moramo tražiti izvore terorističkih pretnji – konflikte koji daju prostor i kiseonik grupama poput Islamske države i očajničkog bezakonja koje hrane. Moramo to učiniti opštim ciljem za ljude svih vera i kultura koji se bore sa istom pretnjom i traže istu bezbednost. Nadam se da bi baš na tom polju delovao bilo koji predsednik naše divne nacije u ime svih Amerikanaca“.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.