Kako se prekalio čelik u Smederevu?

Naši sagovornici saglasni da tenkovi i ostale vojne „grdosije” nisu mogli da uđu u „Železaru” a da to niko ne vidi. Njih nije bilo moguće topiti jer su pravljeni od livenih delova i imaju visok sadržaj hroma, bakra, mangana, koji prave problem pri valjanju i mogu da oštete postrojenja

Da se u vreme „Ju-Es stila” u Smederevu masovno pretapalo vojno naoružanje tako što su peći „Železare” progutale stotine srpskih tenkova, haubica, topova i drugog oružja, jedna je od „legendi” koje se povezuju s Amerikancima.

Mnogo je priča ispričano o ovome, a dokaza nije bilo. Nema ih ni danas. Priče su začinjavane raznim teorijama, a kao glavna teza provlačila se ideja da su Amerikanci u Smederevo zapravo došli da razoružaju Srbiju.

I da na tome i zarade. Tako su iz čeličane, kao na traci, valjane priče da su Amerikanci debelo zaradili na „specijalnom” čeliku od pretopljenih tenkova i haubica srpske vojske.

Licitiralo se i brojkama. Neki izvori tvrdili su da je u visokim pećima završilo više od 500 tenkova i 200 haubica, a na internetu se mogu pronaći i tvrdnje da je ovde istopljeno čak 2.000 srpskih tenkova i oko 2.900 komada teškog artiljerijskog oružja.

Kad su pretopili sve od naoružanja što je Srbija navodno rashodovala posle ratova, pokupili su se i otišli. Nas su, po tim teorijama, ostavili i bez para i bez oružja. U prilog tome, zagovornici ovakve „istine” tvrdili su da je Amerikancima savršeno odgovaralo što se pri topljenju kvalitetnog vojnog čelika zaradi više nego iz sirove rude.

Može li se iz ovoga zaključiti da „gde ima dima, ima i vatre”?

Istina je da ova priča i dan danas živi. Nije sagorela u pećima „Železare”, niti se ugasila njihovim gašenjem posle odlaska „Ju-Es stila”. Samo je na „tihom hodu”.

– Nije mi poznato da je postojala ikakva odluka ili naredba Vlade Srbije o topljenju zastarele vojne opreme na Konvertorskoj čeličani, gde je jedino moguće topiti čelični otpad. Ali, koliko znam, tenkovi, topovi, haubice i drugo naoružanje prave se od visokolegiranih čelika, koji se u Konvertorskoj čeličani ne mogu koristiti kao „staro gvožđe” – priča za „Politiku” Nikola Tasić, mašinski inženjer koji je ceo radni vek proveo u „Železari”, na izgradnji novih pogona, a potom na modernizaciji postrojenja. Tasić tvrdi da u „Železaru” nije dovoženo teško naoružanje, pa samim tim ni sečeno. Takođe tvrdi da „takav stari čelik magneti na dizalicama ’Železare’ ne bi mogli da hvataju, podižu i stavljaju u punilice, jer sadrži visok procenat legura, naročito mangana”.

Ono što je sasvim poznato i radilo se uz medijsku pažnju, jeste uništavanje zaplenjenog ili dobrovoljno predatog oružja koje su građani posedovali ilegalno. Te akcije odvijale su se u više navrata u „Železari Smederevo”. Tako je u februaru 2004. procesom topljenja uništeno 10.000 komada oružja manjeg kalibra i lakog naoružanja.

To je rađeno uz podršku Centra za kontrolu malokalibarskog oružja i lakog naoružanja u jugoistočnoj Evropi (SEESAC), i uz finansijsku pomoć SAD.U martu 2006. godine završena je još jedna takva akcija, kad je u „Železari” uništeno skoro 15.000 komada malokalibarskog i lakog naoružanja, zaplenjenog u policijskim akcijama u Srbiji.

Spaljivanju tog oružja, pored visokih oficira MUP-a Srbije, tada su prisustvovali i predstavnici ambasade Nemačke i Programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) u SCG. Projekat, vredan 100.000 dolara, finansirala je Vlada Republike Nemačke, a ostvaren je u saradnji MUP-om Srbije i UNDP Projektom kontrole lakog naoružanja u SCG.
Iako je od 2009. godine u penziji, priseća se da je 2004, kao projekt menadžer, po nalogu i projektu „Ju-Es stila”, na trećoj kapiji ugradio prvi uređaj za detekciju kontaminacije (ozračenosti) i eventualnog eksploziva, municije i svega sličnog što ulazi u „Železaru” za tehnološke potrebe.

– Kasnije sam bio zadužen da odvojim sve što je preostalo kao višak od izgradnje Aglomeracije, visokih peći, Konvertorske čeličane, Tople i Hladne valjaonice, Energane, mahom čelične konstrukcije koje su tadašnji vlasnici sekli i pretopili. Poznato mi je da su stari kamioni smederevskog „Autotransporta” sečeni i kao staro gvožđe dopremani u „Železaru”, ali ne i vojna oprema – kaže Tasić.

S njim se slaže većina sagovornika „Politike”, ali ne punim imenom i prezimenom. Tema je, kažu, škakljiva.

Još jedan naš sagovornik saglasan je da tenkovi i ostale vojne „grdosije” nisu mogli da uđu u „Železaru” a da to niko ne vidi. Čak i da je to bila vojna tajna. Ali, ovu teoriju smatra nemogućom i iz drugih razloga: „Samo sečenje delova, recimo tenka, koji bi potom išli na topljenje, bilo bi skuplje nego što bi ’Ju-Es stil’ to platio da mu na kraju bude isplativo”, kaže ovaj izvor.

Željko Veselinović, lider sindikata „Sloga” koji je svojevremeno radio u pogonima „Železare”, kaže da je svojim očima video da se u livnici Stare železare topilo oružje zaplenjeno na Kosovu za vreme rata. To su, kaže, bile puške, automati, pištolji, municija… Ali se ne slaže da je u pećima „Železare” završila krupna vojna oprema, poput tenkova i topova.

– Njih nije bilo moguće topiti jer su pravljeni od livenih delova i imaju visok sadržaj hroma, bakra, mangana i ostalih hemijskih elemenata koji prave problem pri valjanju i mogu da oštete postrojenja – kaže Veselinović i podseća na još dve važne činjenice: stara livnica nije imala kapacitete za topljenje gabaritnog naoružanja, a Amerikanci su ubrzo po preuzimanju „Železare” zatvorili, odnosno prodali Staru železaru.

Spekulacije da su se u sadašnjim pogonima „Železare” pretapali tenkovi, topovi i slična vojna oprema naziva „urbanom legendom” i neistinama. Objašnjava da je odgovore „Politici” na ovu temu brižljivo pripremao, razgovarajući sa stručnjacima koji su godinama na liniji proizvodnje u „Železari”, te da su mu svi dali identično tumačenje. Tvrdi da nijedan radnik ove fabrike nikad nije video da se u nju doprema neko krupno naoružanje.

Upitan o teoriji da je teško naoružanje prethodno sečeno u firmama koje se bave preradom čeličnog otpada, pa kasnije u delovima dopremano u „Železaru”, Veselinović to odbacuje kao mogućnost, baš zbog hemijskog sastava vojne opreme, koji je neupotrebljiv u proizvodnji „Železare”: – Čuo sam da se nešto od toga seklo u Smederevskoj Palanci i Sremskoj Mitrovici i da je pretapano negde. Ne znam detalje.

Kad se spominju tenkovi, mnogi su saglasni da je reč o modelu T-55, čedu četrdesetih godina prošlog veka, zastarelom, izraubovanom i dokrajčenom u poslednjim ratovima.

Zanimljivo je da je svojevremeno i naš komentator Miroslav Lazanski izjavio ili napisao da su „svi tenkovi T-55 povučeni iz operativne upotrebe, neki su istopljeni u ’Železari’, neki bačeni na otpad, neki prodati. Iste te tenkove armija Rusije i danas ima u nekim jedinicama”. Lazanski je dodao da smo „uništili više od 1.000 komada protivavionskih raketa ’strela 2M’, samo zato što su to tražili Amerikanci, te da Rusi i danas poseduju te rakete”.

Željko Veselinović dodaje da istinu o putevima starih srpskih tenkova do Albanije, kao starog gvožđa, preko specijalizovanih firmi, zna jedino najuži vojni i državni vrh.

Autor: Olivera Milošević, Politika

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.