Čari gradskog prevoza

Životna normala koja podrazumeva posedovanje esencijalnih stvari kao što su sopstveni stan i kola često ne važi u lokalnim uslovima (pokatkad mizerne) egzistencije. Kad je reč o habitatu, većina uspe da izmozga neko prihvatljivo rešenje (život sa roditeljima, „čekanje na nasleđe“ stana metuzalemskog rođaka i sl.), ali problem prevoza ostaje bolna tačka. Srećnice koje imaju sopstvena kola, makar to bio i prepotopski model, mogu barem delom da se liše veselih iskustava kojima nas snabdeva gradski prevoz – a toga ima na pretek.

Boravak u autobusu je nezaobilazan deo dnevne rutine odlaska na fakultet/posao. Svi dobro znamo šta to podrazumeva – neljubaznost konduktera, gužvu, gaženje, neprijatne mirise i prljav prostor. Budući da smo navikli na ovakva i slična iskustva, obično se opskrbimo dobrom zalihom živaca i aurom indiferentnosti (čak i prema sopstvenom telu – u vidu herojskog stava „iako me dotična osoba krvnički gazi, dostojanstveno ću se praviti kako to nije moja noga“). To je recept za opstajanje u surovoj klimi autobusa – sistem koji, ipak, ne može da funkcioniše večno.

Možda to zvuči kao nota utopijskog optimizma, ali je neophodno bar verovati u viziju polupraznog i čistog autobusa u kome nasmešeni kondukteri prvo kažu „dobar dan“ putnicima, a potom naplate kartu bez nervoze, neprijatnih šala i izraza lica koji bi čak i Meduzu naterali da skrene pogled. To je, takođe, vizija u kojoj mirno možete obući svoju najlepšu garderobu i ući u autobus sa svešću o tome da nećete biti iscepani, izgužvani i besni nakon izlaska iz njega. Mala (u potpunosti skromna) želja da vaš lični prostor to zaista i bude, a ne da silom prilika spoznajete stepen moguće kompresije ljudskog tela u gužvi. Možda, jednog dana…

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.