Ples u začaranom glumačkom krugu

Jedna od najtalentovanijih francuskih i evropskih glumica mlađe generacije bez sumnje je Marion Kotijar, koja je kao veoma mlada osvojila Oskara za uzbudljivo i veoma zahtevno tumačenje uloge Edit Pjaf u filmu „Život u ružičastom”, bila nagrađivana za uloge u filmovima Žaka Odijara „Rđa i kost” i braće Darden „Dva dana, jedna noć” i takođe veoma rano opčinila i Holivud igrajući u filmovima Kristofera Nolana, Majkla Mena, Stivena Soderberga, Vudija Alena.

Nedavno i u američkom filmu „Saveznici” s Bredom Pitom kao partnerom, zbog čega se filmskom planetom proneo trač o njihovoj navodnoj vezi, iako je Kotijarova verna supruga francuskog reditelja Gijoma Kanea.

U razgovoru za „Politiku”, upriličenom u kanskom hotelu „Mariot”, povodom njene uloge u filmu „Ismaelovi duhovi” Arnoa Deplešena, kojim je i otvoren 70. Kan, Marion Kotijar govori o izazovima svoje profesije u koju je, uz svoje romantične snove iz detinjstva i, kako kaže, „još i nešto malo talenta”, uložila i mnogo upornog i vrednog rada…

Najveći utisak ostavlja vaša scena plesa u „Ismaelovim duhovima”, volite li i umete li da plešete?

Obično se ne plašim kada u scenariju pročitam šta treba da uradim i šta se od mog lika očekuje. Ali, ples? Tokom čitanja to je izazvalo strah na koji minut, zato što mi se stvorila slika da će reditelj praviti grimase kada na snimanju budem igrala i da će reći da je to dobro, ali da probamo da to uradimo drugačije. Međutim, tokom priprema kada smo odabrali muziku, pesmu koja zapravo nije za ples, i kada me je Arno pitao da li bih mogla uz nju da zaplešem rokenrol, to me je izazvalo da uradim to što sam uradila.

Volite kompleksne uloge misterioznih žena ili treba kriviti reditelje što vas stalno biraju za takve uloge?

Volim kompleksne uloge i izazove takvih uloga. Kao glumicu me zanimaju snažne, intenzivne uloge žena koje se bore za preživljavanje i otkrivaju neku svoju unutrašnju snagu za koju pre nisu znale da je u sebi imaju. Žene spremne na borbu u životu su uvek za mene heroji, a igrajući takve žene naučila sam mnogo i o njihovoj psihologiji i duhu. Nikada nisam unapred sigurna da ću uspeti da ih odigram onako kako se od mene očekuje, ali znam da sam veliki radnik, da ništa ne prepuštam slučaju i da ću na kraju zahvaljujući radu dati rezultat.

U Deplešenovom filmu igrate Karlotu koja se posle 20 godina vraća mužu koji je mislio da je ona mrtva?

Da, ona je pobegla i od autoritativnog oca pod čijom je senkom živela, ali i od voljenog muža, takođe reditelja i umetnika čija se senka širila nad njom. Ona je pobegla da bi pronašla i upoznala pravu sebe. I sama sam kao tinejdžerka u jednom trenutku poželela da nestanem kako bih pronašla sebe. To je deo nekog prirodnog procesa u odrastanju. Rekla sam majci da bih želela da odem da živim u nekoj drugoj zemlji i da tamo počnem od nule i da to bude neki svež početak mog života u kojem bih ja bila sama sa sobom i načisto sa sobom. Sećanje na to vreme pomoglo mi je u razumevanju lika Karlote.

Da li kao glumica nekada pokušavate da pobegnete?

To se može možda nazvati bekstvom, ali to što sam glumica meni ipak omogućava da budem veoma blizu samoj sebi.

Kakvo vam okruženje najviše prija?

Moji roditelji su bili uvek veoma otvoreni ljudi. Kao umetnici, pružali su mi dosta podrške da istražujem i sebe i svet oko sebe, stalno me podsećajući da prevelika okrenutost sebi može lako da dovede do toga da zaboraviš da gledaš i oko sebe. To sam od njih naučila. To da postoje ljudi oko mene i da ne treba da budem egocentrična iako su umetnici najčešće sami sebi u centru.

Koliko delite sebe sa svojim bliskim prijateljima i ko su oni, isključivo ljudi iz vašeg glumačkog, filmskog i pozorišnog okruženja?

Mnogi od mojih prijatelja su kreativni ljudi koji ne pripadaju ovom mom glumačkom svetu. S njima volim da delim vreme, interesovanja, filozofiju života.

Kako biste opisali Deplešena?

Kao reditelja koji je uključen u svaki, čak i onaj najmanji lik u svom filmu. Zapravo, on je taj koji prvo odigra sve te likove pre nego što se mi pojavimo na snimanju. On ima svoj specifičan jezik, veoma specifičnu melodiju i ritam, kojim mi glumci tokom igranja naših uloga u njegovom filmu savladavamo. Deplešen nije sav u realnosti kao što su to recimo Ken Louč ili braća Darden. On nadgrađuje realnost svojim fantazijama.

Kao što to čini i kanadski autor Gzavije Dolan u čijem ste filmu takođe igrali?

On je tako mlad reditelj, s veoma starom dušom. U njemu postoji taj životno iskusni starac čiju pamet odmah poželite da sledite.

Igrate svuda po svetu, imate i velika američka, holivudska iskustva, da li vas je to promenilo?

Sigurno. Postala sam sigurnija, verujem i zrelija. Kada sam bila mala bila sam fascinirana tim svetom glumaca, ali ga nisam istinski razumela niti tačno znala šta on nosi. Sada, posle stečenog iskustva, znam da me i izaziva i raduje to što imam mogućnost da u svojim ulogama mogu da odem daleko od stvarne sebe a da se sebi posle lako vratim, srećna  što radim posao o kojem sam romantično sanjala kada sam bila dete. I ono što je dobro – bilo gde da radim lako među kolegama nađem svoju malu „porodicu” sa kojom se divno slažem dok radimo.

U tim svetskim iskustvima i uklapanju u holivudski svet pomogla je činjenica što govorite engleski bez akcenta, što je za Francuze ipak retkost?

Volim engleski jezik, učila sam ga od detinjstva, usvojila sam ga vremenom, ali sam imala i ogromnu sreću što me je američki reditelj Majkl Men angažovao čitavih šest meseci za film „Državni neprijatelj”, za ulogu Bili Feršet. Rad na toj ulozi pomogao je da moj engleski zaista mnogo, čak drastično uznapreduje. Ali, na tome sam i zaista mnogo radila. Majkl Men mi je pomogao tako što mi je na samom početku rekao da se uopšte ne brinem ako mi „izleti” po koji francuski akcent jer će on to lako opravdati činjenicom da je Bili polu-Francuskinja. Zahvalna sam mu što me je tako oslobodio jezičkih stega.

Radili ste s toliko različitih reditelja, a koliko vas je promenilo to što ste za jednog od njih i udati?

Gijom Kane je jedini reditelj s kojim sam spavala! Ha! I ta činjenica drastično menja stvari. Ha, ha! A sada ozbiljno – poverenje je najvažnija stvar u radu s rediteljima. To važi i za Gijoma s a to poverenje je deo nas i našeg zajedničkog života. Uz to, on je kao reditelj divan prema glumcima, s lakoćom postaje njihov vođa, razumevajući sve njihove potrebe.

(Politika)

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike