Rame za plakanje – da ili ne?

Neki ljudi se nikada i nikome ne žale – ćute, trpe i pokušavaju da se sami izbore sa problemima. Drugi će o svakom svom problemu nadugačko i naširoko raspredati – a problema im, čini se, uopšte ne manjka (kod takvih osoba ne važi pravilo da od viška glava ne boli, jer će vas sigurno zaboleti glava ako stalno slušate o raznoraznim problemima koje imaju). Postoje, naravno, i sve moguće varijante između. Postavlja se pitanje: da li pričati drugima o svojim problemima, ili ih ne „gušiti“ time?

Neki smatraju da je sasvim u redu da svoje probleme i brige podele sa bliskim osobama, i puno im znače savet i podrška koju tom prilikom prime. Isto tako, rado će saslušati one kojima je potrebna pomoć, posavetovati ih kako da reše problem, ili samo saosećati s njima, ukoliko je to ono što je njihovom sagovorniku potrebno.

S druge strane, postoje osobe koje osećaju odbojnost prema ideji da zamaraju druge svojim problemima. Neki od njih neće biti skloni ni tome da slušaju o tuđim problemima; tu se najčešće radi o tome da su imali loše iskustvo sa osobama koje samo o sebi i svojim problemima pričaju, ništa lepo da spomenu, plus neće ništa ni o kome drugom da čuju. Ima i onih koji, mada ne vole da pričaju o svojim problemima, rado saslušaju bliske osobe kada su im potrebni pomoć i podrška.

Najbolja i najzdravija varijanta je, čini se, nešto u sredini. Ukoliko probleme uvek držite u sebi, možete se osećati jako loše i usamljeno – nije baš lep osećaj kad ne možete ni sa kim da podelite ono što vam je na duši. Opet, ne treba ni preterivati i svojim problemima konstantno zamarati druge – ljudi, u principu, imaju i nešto drugo da rade u životu osim da slušaju nečiju kuknjavu, plus slušanje o tuđim problemima nikad nije prijatno. Podrazumeva se da slušanje i podrška treba da budu uzajamni – apsolutno je najgora varijanta kad neko konstantno kuka na sve živo, a neće nikoga da sasluša jer su mu tuđe priče dosadne.

Pratite Krstaricu i preko mobilne aplikacije za Android i iPhone.