Božja blagodat ne ulazi u kuću kroz skup nameštaj i tišinu pred televizorom, već kroz jedan glas koji se ujutru i uveče tiho obrati Bogu. Pravoslavna vera vekovima ponavlja istu stvar: porodica je živa tek onda kada se u njoj neko moli, makar to bila samo jedna osoba u celom domu.
Kuća bez molitve liči na ognjište bez vatre
Nije dovoljno što ukućani dele isti hodnik, isti frižider i raspored obaveza. Potrebno je da među njima postoji mir, strpljenje i nešto što se ne vidi, ali se oseti čim pređete prag. Stari ljudi su to znali. Govorili su da kuća u kojoj se niko ne moli liči na ognjište bez vatre, sve stoji na svom mestu, a toplote nema.
U pravoslavlju se veruje da molitva prvo menja čoveka iznutra. Smiruje srce, otupljuje oštre reči i donosi blagodat ne samo onome ko kleči pred ikonom, već i svima koji sa njim dele krov.
Kada bar jedan ukućanin ustaje i leže sa imenom Božjim na usnama, atmosfera u kući se menja. Manje je svađa oko sitnica, manje teških pogleda za stolom, više blagosti i razumevanja.
Šta zapravo znači imati molitvenika u porodici
Molitvenik u kući je čovek koji to ne ističe. Ne drži propovedi za stolom, ne prebrojava ko je bio u crkvi a ko nije. Samo se moli, redovno i tiho. Duhovnici su često ponavljali da deca najviše uče iz primera roditelja, a ne iz njihovih saveta. Zato je važno da u domu postoji bar jedan istrajan molitvenik, neko ko će svojim smirenjem i verom čuvati toplinu kuće.
Takva molitva deluje neprimetno. Sluša je i onaj ko je odavno prestao da se krsti, ko je odlutao od vere ili izgubio unutrašnji mir. Ne pita on glasno, ali pamti i oseća.
Kandilo – znak krsta i sačuvana porodica
Pravoslavni hrišćani vekovima su dan počinjali i završavali molitvom. Verovali su da se kroz nju osvećuje i čovek i prostor u kojem živi. Kandilo pred ikonom, šapatom izgovoreno „Oče naš“ i znak krsta pre spavanja nisu bili pusti običaji. Bili su način da porodica ostane povezana i sačuvana od duhovne hladnoće koja lako uđe tamo gde nema vere, ljubavi i praštanja.
Zato u mnogim domovima i danas, koliko god se vremena promenila, baka prva ustaje, pali kandilo i pomene sve po imenu. Niko joj ne zahvali odmah. Ali kuća zna.
Reči starca Tadeja koje porodice pamte
O snazi koju ima molitva u porodici govorio je i starac Tadej Vitovnički, čije su besede danas među najčitanijima u srpskom pravoslavlju. On je jednostavno rekao:
„Mnogo znači kad u kući postoji molitvenik, odnosno neko ko se moli. Molitva privlači Božju blagodat. To osećaju svi ukućani. To osećaju i oni kojima su srca ohladnela. Zato se treba neprestano moliti.“
Blagodat koja čuva dom
Molitve jednog ukućanina su tiha svetlost koja razbija tamu i hladnoću u porodičnim odnosima. Kada u domu postoji neko ko svoj dan počinje i završava pred ikonom, on ne samo da menja sebe, već svojim smirenjem i strpljenjem neprimetno preobražava i sve ostale pod istim krovom.
Upravo takva, iskrena i neprestana molitva, poput nevidljivog štita, u svaki dom sigurno priziva Božja blagodat.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com