najveća internet zajednica u Srbiji već 18 godina

U trendu

I to je moguće: evo kako izmeriti kvalitet rada nastavnika

Dok na prosveti štedimo, nemamo čemu da se nadamo

Iskustvo nam govori da se u našem ministarstvu mnogo priča, a malo šta uradi. Moguće je da će i priča o plati usklađenoj sa kvalitetom rada ostati prazna.

To ne bi bilo dobro jer entuzijasti u prosveti polako posustaju, demotivisani time što niko ne primećuje i ne nagrađuje njihov trud.

Najava da će se ocenjivati rad nastavnika i prema toj oceni određivati visina plate, opravdano je uzburkala prosvetnu javnost. Ne iz straha od samog ocenjivanja, već iz bojazni da kriterijumi neće biti dovoljno jasni i da će se otvoriti razne mogućnosti za manipulacije. Mnoge dobre ideje su urušene zbog loše realizacije ili nedovoljno promišljenih odluka.

Ako pođemo od toga da se svačiji radni učinak može vrednovati, šta bi bila pogrešna, a šta ispravna merila u našem slučaju?

LOŠI KRITERIJUMI

Sati stručnog usavršavanja van ustanove (seminari) često su mrtvo slovo na papiru. Osim spornog kvaliteta mnogih seminara, sporan je i način finansiranja. Nastavnik odlazi na seminare koje organizuje i plaća škola, a ne na one koji će konkretno njemu doprineti da usavrši rad. Gubi se smisao i ispunjava forma. To je sve.

Objavljivanje naučnih radova i sticanje viših akademskih zvanja dokazuju akademsku posvećenost nastavnika nauci, ali ne nužno i unapređenje kvaliteta njegovog rada u učionici. Pedagoška zvanja bi već trebalo da utiču na platu, ili status na neki drugi način.

Takmičenja učenika zahtevaju preduslov na koji ni najbolji nastavnik ne može da utiče – đake motivisane za takmičenje iz baš tog predmeta. Međutim, s obzirom na ogroman trud koji nastavnik ulaže, trebalo bi ga po ostvarenom uspehu učenika svakako novčano nagraditi – jednokratno.

Inovacije u nastavi su danas usko povezane sa primenom IKT u nastavi, dok je opremljenost škola toliko šarenolika, da se čini da se škole ne nalaze u istoj državi. Iz tog razloga ovaj kriterijum nije ispravan. S druge strane, nedopustivo je da nastavnik ne ume ni da uključi računar, a ima i toga. To je već nepismenost.

Mišljenje direktora je sporan kriterijum jer je kvalitet rukovodilaca isuviše neusaglašen, da bi mišljenje jedne osobe smelo da bude presudno. I dalje se najčešće postavljaju politički, nemaju položen ispit za licencu, imaju isuviše rodbine, prijatelja i komšija u kolektivu.

DOBRI KRITERIJUMI

Interno usavršavanje (ugledni i ogledni časovi) mnogo govori o radu. To su časovi koje nam posećuju kolege i na kojima se jasno vidi način na koji radimo, odnos prema učenicima, podsticajna atmosfera na času, ali i inovativnost koju često ostvarimo uz pomoć štapa i kanapa. Broj i kvalitet ovakvih časova bi trebalo da utiču na platu.

Vannastavne aktivnosti su izuzetno važne za svaku školu: sekcije, klubovi, priredbe, revije, smotre, tematske večeri. Svaka škola ima radnike koji su zainteresovani samo za redovne časove, i one u čijem trudu svi uživamo nekoliko puta godišnje. Nije u redu da nam plate budu iste.

I na kraju, dva najvažnija merila koja govore o kvalitetu rada nastavnika:

1) Kvalitet časa najpoštenije pokazuje kvalitet rada nastavnika. Kvalitetan čas je ishod koji treba meriti. Da li je nastavnik postao kvalitetan pažljivom pripremom časova, stotinama sati seminara, praćenjem stručne literature, istraživanjima i objavljivanjem radova – to je već njegova stvar. Nastavu treba pratiti kontinuirano. Svakome od nas bar dva puta mesečno poseta času, i kada predajemo i kada obnavljamo, utvrđujemo, ocenjujemo. Časove treba da posećuju direktor, stručni saradnici, mentori, rukovodioci stručnih veća – čitav tim, sa unapred dogovorenim parametrima koji se ocenjuju. Bilo bi dobro da parametre propiše resorno ministarstvo, da budu poznati svim nastavnicima i da se svi u skladu sa tim trudimo da poboljšamo svoj rad.

2) Napredovanje učenika je cilj čitavog obrazovnog procesa. Prirodno proizilazi iz kvaliteta časova i rada nastavnika. Međutim, ne treba ga meriti prosečnom ocenom u odeljenju. To bi samo doprinelo novoj poplavi lažnih odlikaša. Ne treba ga meriti ni standardizovanim testovima, jer ne dobijaju sve škole đake ujednačenih mogućnosti, niti imaju iste uslove za rad. Napredak se meri od dana kada ti je đak ušao u učionicu, do poslednjeg dana školske godine ili školovanja u toj ustanovi. Jedino se tako vidi šta je konkretan nastavnik doprineo, čak i kod učenika nenaviknutih ili nezainteresovanih za učenje. Ako mi u prvi razred srednje škole dođe učenik koji meša ćirilično i latinično pismo, a na kraju četvrtog ima jaku dvojku ili možda trojku, skroman rečnik ali savladane funkcije jezika uz osnovnu gramatiku – napredak je ogroman. Mnogo veći nego kod učenika sa peticom, koji je došao sa odličnim predznanjem, a onda bez po muke (i svoje i moje) nadograđivao postojeće znanje.

Zanima me kako bi država tretirala informacije o broju kvalitetnih nastavnika.

Da li bi im se obradovala ili bi se pokajala jer treba da im da više novca?

Da li bi škole unapred dobile kvotu ili sumu koju treba rasporediti?

Da li bi se direktori ponosili brojem dobrih nastavnika ili bi bili oprezni jer će ispasti uspešniji ako državi uštede novac?

U svakom slučaju, dok na prosveti štedimo, nemamo se čemu nadati.

(Danas)

Napišite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.

Najnovije iz rubrike