Život nakon 50. može biti najlepše i najispu njenije razdoblje, ali samo ako otpustimo ono što nas koči iznutra. Nije telo ono što nas najviše stari, već teret misli koje nosimo. I upravo oslobađanje od tih misli otvara vrata sreći kakvu mnoge žene nisu ni slutile da im čeka.
Učitelji iz zen tradicije, taoizma i budizma naglašavaju da je čovek ono što misli. Misli oblikuju emocije, emocije oblikuju odluke, a odluke život. Zato žene koje zakorače u šestu deceniju moraju da nauče da izbace 4 vrste misli koje su poput nevidljivih okova.
Koje su to misli, zašto su toliko opasne i kako ih možemo osloboditi? Prava sloboda počinje u glavi.
1. Šta bi bilo da je bilo
Prva vrsta misli koju žena nakon pedesete mora odbaciti jesu one koje se vrte oko prošlosti. „Šta bi bilo da sam odabrala drugog partnera?“, „Da sam završila onaj fakultet, moj život bi bio drugačiji“, „Da sam rizikovala s poslom, danas bih bila uspešna.“
Istočnjačka mudrost jasno kaže: prošlost je iluzija. Ona postoji samo u našim sećanjima, a sećanja su varljiva. Kada se stalno hranimo mislima o prošlim prilikama i propuštenim šansama, mi u sadašnjosti ne živimo punim plućima.
Zen učitelji savetuju da um treba tretirati kao vrt. Ako ga stalno zalivamo mislima o prošlosti, ne ostavljamo mesta da niknu novi cvetovi. Zato žena u pedesetima mora da nauči da prihvati sve što je bilo, i dobro i loše, kao dragocenu lekciju, a ne kao teret.
Praktičan savet: svaki put kad se pojavi misao „šta bi bilo da…“, treba zameniti rečenicom: „Sada sam ovde. Sada biram kako ću živeti.“ Žena koja nauči da živi u sadašnjosti, a ne u prošlosti, otvara vrata sreći koja su godinama bila zatvorena.
2. Prekasno je za mene
Druga vrsta destruktivnih misli jeste uverenje da je „prekasno“. Prekasno za ljubav, prekasno za novi posao, prekasno za učenje, prekasno za promenu.
U taoističkoj filozofiji postoji izreka: „Bambus se savija, ali nikad ne puca.“ To znači da život uvek pruža novu priliku za rast, bez obzira na godine. Na Zapadu se često veruje da je pedeseta granica iza koje više nema velikih promena. A Istok uči suprotno, upravo tada dolazi vreme unutrašnjeg buđenja.
Žena koja u pedesetim odbaci misao da je „prekasno“, zapravo ulazi u prostor slobode. To je vreme kada deca često odrastaju i osamostaljuju se, a žena konačno može posvetiti vreme sebi. To je prilika za novu karijeru, učenje jezika, putovanja ili čak ljubav koju nikad nije doživela na pravi način.
Primer: mnoge žene u Japanu nakon pedesete upisuju kaligrafiju, bonsai umetnost ili borilačke veštine. Za njih to nije „prekasno“, nego idealno doba za novu disciplinu. Odbacivanje misli da je „prekasno“ otvara vrata sreći i slobodi kakvu žena u pedesetima može prvi put zaista da doživi.
3. Šta će drugi reći
Treća vrsta misli koju žena mora odbaciti jesu one vezane za mišljenje drugih ljudi. Čitav život mnoge žene nose teret tuđih očekivanja, roditelja, partnera, dece, kolega, pa čak i komšija.
Budistička filozofija jasno uči: patnja nastaje kad pokušavamo da kontrolišemo ono što nije u našoj moći. A mišljenja drugih ljudi su upravo to, izvan naše kontrole. Kada žena stalno razmišlja o tome šta će komšija reći ako krene na ples u pedesetoj, ili šta će porodica misliti ako odluči da se razvede i započne nov život, ona zapravo predaje vlastitu moć u ruke drugima.
Istok savetuje put unutrašnjeg autoriteta, osluškivanje sebe, a ne gomile. U pedesetima je krajnje vreme da žena shvati da njen život pripada samo njoj. Mišljenja dolaze i prolaze, ali unutrašnji mir ostaje.
Praktična vežba: svaki put kada uhvatite sebe da razmišljate o tome „šta će drugi reći“, postavite pitanje: „A šta ja kažem na to?“ Žena koja prestane da živi za tuđa mišljenja otvara vrata sreći koja dolazi iznutra, a ne izvana.
4. Moram sve kontrolisati
Četvrta vrsta misli koja uništava mir jesu one vezane za stalnu potrebu za kontrolom. Žene često nose ogromnu odgovornost: za decu, kuću, posao, roditelje, pa čak i za osećanja drugih ljudi. U pedesetima, kada bi trebalo osetiti olakšanje i slobodu, mnoge se i dalje muče s idejom da „sve mora biti pod konac“.
A prema istočnjačkim učenjima, kontrola je iluzija. Život je poput reke, pokušamo rukama zaustaviti vodu, ali će ona uvek pronaći svoj put.
Žena koja se oslobađa potrebe da sve kontroliše otvara prostor za radost i spontanost. To ne znači neodgovornost, nego prihvatanje da život teče i da nije svaka situacija u našim rukama.
Taoizam uči o „vu vei“, principu delovanja bez forsiranja. To znači živeti tako da prepoznajemo kada treba pustiti, a kada delovati. Za ženu u pedesetima to je možda najvažnija lekcija: ne mora sve sama, ne mora sve odmah, ne mora sve savršeno.
Ključ sreće nakon 50.
Kada žena uspe da izbaci ove četiri vrste misli, vezanost za prošlost, uverenje da je kasno, opsesiju mišljenjem drugih i potrebu za kontrolom, pred njom se otvara prostor slobode. Istočnjačka mudrost kaže da sreća nije cilj, već stanje uma.
Sreća nakon pedesete dolazi iz jednostavnih stvari: jutarnje šetnje, šolje kafe u tišini, razgovora sa prijateljima, učenja nečeg novog ili jednostavno osećaja da više nikome ništa ne mora dokazivati. Upravo zato istočni učitelji tvrde da je pedeseta godina prekretnica, trenutak kada žena može prvi put u životu zaista biti svoja.
Žena koja u pedesetoj odbaci sve pomenute misli ulazi u svoje najzrelije i najslobodnije razdoblje života. Sreća nije izvan nas. Ona je u našoj sposobnosti da otpustimo, i upravo to otpuštanje otvara vrata sreći koja nas čeka s druge strane. Zato pedeseta godina ne znači kraj, nego novi početak.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com