U trendu

Mit o Nemcima: Ne rade više od nas, ali rade nešto drugo

Od leta 2011. Đulija Pajns radila je u maloj turističkoj agenciji u Berlinu i nekoliko godina se iznova suočavala sa zagonetkom: stalno su joj dolazili klijenti koji su bukvalno držali avionske karte za nigde. Putnički avioni, prema kartama, trebalo je da polete svakog trenutka, ali aerodroma sa kog je polazio avion naprosto nije bilo, piše ona za BBC.

„Aerodrom Berlin-Brandenburg bio je ogromno gradilište južno od glavnog grada: projekt je probio budžet za milijarde evra i nije ni blizu otvaranju. Pa, šta se dogodilo da nemačkom efikasnošću?“

Ako zakasneli aerodrom nije bio dovoljan, otkriću vam tajnu: nemačka efikasnost je mit, s korenima u religiji, nacionalizmu, prosvetiteljskoj misli i nekoliko velikih ratova. Možda je vrhunac i doživela u 20. veku, ali je nastavila da živi onako kako svet vidi Nemce – uprkos ratu koji ih je uništio, zidu koji ih je podelio, valuti dizajniranoj da ih oslabi i uprkos finansijskoj krizi, Nemačka je i dalje na vrhu. Samo s izuzetkom aerodroma.

Slično kao i nemački humor, nemačka efikasnost (ili njen nedostatak), često je vruća tema među posetiocima; oni se čude vozovima koji prate rasporede u minut, savršenim autoputevima na kojima se čini da automobili napravljeni u Nemačkoj voze neverovatnom brzinom, dok istovremeno statistički imaju vrlo malo nesreća i, konačno, omiljena primedba svakog stranca, građani koji čekaju na semaforu nego što pređu ulicu – i još vas opominju ako ne uradite isto.

Ipak, ono što brkaju s nemačkom efikasnošću je, u mnogim slučajevima, nemačka sklonost pravilima – osobina koja strance jednako zbunjuje. Dok apsolutno poštovanje pravila može pomoći u izvršavanju svakodnevnih zadataka, to ne mora važiti kad je reč o velikim, značajnim projektima od nacionalnog značaja.

Berlinska kultura odavno čeka stalno prolongiranu obnovu državne opere, a u Hamburgu su svedočili neverovatno rastućem trošku gradnje nove dvorane filharmonije, prenosi Express.hr.

Razgovor o nemačkoj efikasnosti uvek se svodi na Prusku. Poznato po militarizmu, nacionalizmu i nemilosrdnoj radnoj etici, kraljevstvo se održalo vekovima, da bi na vrhuncu, u 19. veku, obuhvatalo većinu severne Nemačke i današnje Poljske. Navodno, dok su severni Prusi, potpuno lišeni humora, bili zaokupljeni marširanjem unaokolo i uzgajanjem krompira na neplodnoj zemlji, Bavarci su se srećno bavili svojim pivom u toplijim klimatskim uvslovima.

Razlike između Prusa i Bavaraca još je i povećalo to što su Prusi usvojili luteranski protestantizam. Martin Luter je zamislio novu vrstu nemačkog hršćanstva daleko izvan katoličkih granica Svetog Rimskog Carstva, a njegovi su spisi dodatno oblikovali sliku Nemaca kao tvrdokornih, kao onih koji poštuju zakon i autoritete, nimalo slučajno istih osobina koje će Hana Arendt primetiti tokom suđenja Adolfu Ajhmanu kada je skovala pojam ‘banalnost zla’ da bi objasnila kako je Nemačka mogla podleći nacizmu.

Pruska nije samo bila ona koja je predvodila s ovim karakteristikama; ona je od njih napravila osobine cele nacije. Do sredine 19. veka Nemačka je bila tek samo malo više od nekoliko rascepkanih kraljevstava koja su se tek povremeno okupljala oko graničnih sporova s Francuzima ili Slovenima.

Pruska je sve to promenila ušavši u borbu protiv Napoleona III u francusko-pruskom ratu (1870.-71.) i krenula da  upravlja zemljom u pravcu onoga što je počelo da izgledati kao današnja Nemačka.

Prema Džejmsu Havsu, autoru „Najkraće istorije Nemačke (2017.)“, ta pobeda zapravo je učvrstila sliku nemačke efikasnosti. Britancima je u ranom 19. veku „Nemačka izgledala poput neke vrste nazadne zemlje … Iznenada, naizgled preko noći, slomili su Francuze … glavnu vojnu silu u Evropi. U to vreme to se činilo poput kakvog uvrnutog, crnog čuda“.

Odjednom se rasplinula slika mnoštva romantičara i filozofa koji piju vino, slika tamnih šuma i brda i usamljenih putnika po njima koji gledaju maglovite prizore poput onih slikara Kaspara Davida Fridriha. Sva Nemačka odjednom je bila zarobljena militantnom Pruskom sistemu, a cela Evropa je znala da su Prusi narod koji treba držati na oku.

Početkom Prvog svetskog rata, to je bilo više od pukog straha od ‘drugih’, objasnio je Havs. „Ako svet želite da učinite sigurnim za demokratiju … stvar je praktičnosti uveravati da je vaš neprijatelj u njemu toliko uvrnuto čudan da je skoro pa uljez u njemu sa svojom nadljudskom lukavosti“.

Propagandni plakati svetskog rata u berlinskim Deutsches Historisches Muzej potvrđuju taj mit, oni prikazuju, među ostalim, lice nemačkog Kajzera montirano na paukovo telo i promovišu sliku Nemaca kao sveznajućih, svevidećih i sveprisutnih.

Ali, zašto ovakva opsednutost nemačkom efikasnošću opstaje čak sve do danas, iako bi bilo za očekivati da ju je razbila pobeda Saveznika 1945. godine? Markus Heselman, lokalni urednik u Tagešpieglu, ima ideju, premda nije baš voljan da je podeli sa svetom: ‘U Velikoj Britaniji … postoji vrlo čudna vrsta fascinacije, moram biti vrlo oprezan kako se izraziti, nacističkom Nemačkom. Tamo postoji želja da se, gledajući na Njmačku, skinu sve one loše stvari, kao što je nacizam, a ostave samo one koje se poštuju.’

Pripadnici Savezničkih snaga, s Amerikancima i Britancima među njima kao onima koji su ih vodili, naprosto su želeli da se dive tome kako su Nemci, iako teško uzdrmani reparacijama iz Prvog svetskog rata, na kraju ipak uspeli da pokrenu Drugi svetski rat, iako su baš te sankcije iz prvog rata bile delom odgovorne za taj drugi rat.

Oni jednostavno vole da veruju da je Wirtschaftswunder ili ‘ekonomsko čudo’ 1950-ih i 60-ih godina posledica nemilosrdno efikasne radne etike, pritom zanemarujući koliko novca je sa Zapada bilo upumpano u Zapadnu Nemačku kako bi je održali protiv Rusa. Kao što Havs ističe, mit ‘nema nikakve veze s istorijom, u mnogo većoj meri ima veze s maštom’.

Na kraju dolazimo do toga da u stvaranju mitova Nemaca, mi zapravo stvaramo mit o sebi. To možda niko ne zna bolje od Nemaca koji žive negde drugde; od onih koji su se nastanili u Velikoj Britaniji kao u inostranstvu i naišli su na stroga pravila i beskrajnu birokratiju u svakodnevnom životu, čak i u slučaju javnih radova kao što je inače berlinski aerodrom.

Fantastična je ta ironija sudbine koja je dovela do toga da danas neopisivo izmučeni aerodrom organizuje čak i turističke obilaske. I što sada turisti osim berlinskih znamenitosti poput DHM-a, spomenika kao što su Brandenburška kapija, berlinski Stub pobede, spomenika Holokaustu koji izaziva žmarce, turisti na svoj itinerer mogu dodati i jednu modernu nemačku idiotariju.

Prema Džozefu Pirsonu, koji istražuje nemačke posebnosti na svom blogu ‘Needle’ i u svojoj nadolazećoj knjizi ‘Berlin’, berlinski aerodrom koji toliko kasni, ne bi trebalo pljuvati, nego čak i slaviti, i to baš zato što je u suprotnosti s dugogodišnjim mitom o Nemcima.

Kada se dogodi da stvari poput ovog aerodroma ne funkcionišu, ‘to onda Nemce humanizira, vraća im ljudskost, to onda pokazuje da se oni baš i ne uklapaju tako lako u stereotipe koje stranci mogu imati graditi o njima’, objašnjava Piroson i dodaje: „Svaki primer nemačke neefikasnosti čini me srećnim i u isto vreme me i frustrira.“

Napišite komentar

Najnovije iz rubrike